„Živeo sam u gradiću Bankja, to vam je nekih osamdeset kilometara od Niša, u našoj kući hvatali smo signal TV Beograd. To je za nas tada bilo vrlo interesantno. Policija je svakog jutra u šest sati gledala da li je neko okrenuo antenu prema Beogradu. Moj otac, Bog da mu dušu prosti, postavio je dva belega na našu antenu, za srpsku i za bugarsku televiziju. Kad padne mrkli mrak, on me je budio da okrenem antenu“, ispričao je u intervjuu Miri Adanji Polak premijer susedne Bugarske Bojko Borisov.
Bila sam u Sofiji i razgovarala sam sa premijerom Bugarske. Mislila sam, komšije smo, a tako malo znamo jedni o drugima, blizu smo, a stalno gledamo daleko i mudrujemo. To mi je bio jedini motiv. Tako retko čujemo o onima koji su nam blizu, a to se događa samo kada je neki incident. Tada prizivamo stare priče i sećanja koja nas more do te mere da teško možemo da krenemo napred. O Bugarima retko čujemo lepe stvari.
Došla sam do telefona premijera Bugarske kako bih dobila intervju, jer svi zvanični putevi su sve komplikovaniji. Poslala sam SMS kao kada pišem nekome koga znam. Dobila sam odgovor da dođem u Sofiju i budem u kabinetu premijera Bugarske u devet časova jednog majskog ponedeljka.
Nisam bila u Sofiji 15 godina i bila sam iznenađena promenama. Zgrada Ministarskog saveta na velikom trgu zračila je autoritetom i podsetila na monumentalne građevine iz doba Sovjetskog Saveza. Mere bezbednosti koje sam prošla na ulazu u Ministarski savet uverile su me da je stil ostao isti.
Prošla sam kroz dugačke, puste hodnike, stigla do dvorane gde zaseda vlada, videla mesto za intervju iznad koga su bila obeležja državnosti Bugarske i odmah znala da tu ne mogu opušteno da razgovaram jer bi Borisov trebalo da sedi na istom mestu kao i kada predsedava sednici vlade.
Bojko Borisov pojavio se iz pravca odakle ga nisu očekivali. Bio je u majici – a ja razmišljala šta da obučem pred intervju! – prigrlio me je i upitao: „A gde vi hoćete da razgovarate?“ Proveo me je potom kroz sve odaje, pričao o sećanjima na detinjstvo, govorio o ulasku Bugarske u EU, sećao se svojih funkcija… Dok šetamo hodnikom, zastaje i pokazuje mi svoj portret na zidu, pored svih premijera Bugarske. „Tu imam 50 godina“, kaže, a moj kompliment da se dobro drži prima sa osmehom.
„Ne izgledam loše.“
Pokazuje mi ikonu na zidu: „Kada su me skinuli sa vlasti, skinuli su i nju, kada sam se vratio, vratio sam ikonu na mesto. Godinu dana nisam bio premijer, ali sam bio u Parlamentu. Duh i vera su najvažnije stvari“, kaže nadahnuto.
Osam godina ste na ovoj funkciji. Da li je teško?
Drugima je teže. Da biste bili premijer toliko dugo na Balkanu, morate mnogo da radite. Bio sam i gradonačelnik Sofije pet godina, pa šef službi u Ministarstvu inostranih poslova. To je dosta intenzivnih 15-16 godina. Za vreme komunizma bio sam vatrogasac. Posle devedesetih, kada je pao režim Todora Živkova, imao sam firmu za obezbeđenje. Čuvao sam ga kada je izlazio iz pritvora. A kada je u Bugarsku došao car, opet je izabrao mene. Kada pričam s prijateljima, u šali kažem da imam dva univerziteta: od vrha komunizma do vrha monarhije.
Da li vi verujete nekome?
Trudim se da verujem kolegama, pošto drugačije ne može da se radi. Imam sve diplome univerziteta života. Nedavno, kada smo otvorili severnu tangentu puta u Sofiji koja sa osam traka povezuje auto-put sa Beogradom, zaustavio sam se kod traktorista i bagerista sa strane pre samog otvaranja. Tu ima mnogo automobila, pa sam posmatrao sve te ljude i gledao da li će me pozdraviti, ko će me gledati popreko. Na sreću, ljudi odobravaju to što radimo, jer oni će se voziti ovim putevima.
Da li je Balkan tako težak?
Mi smo kasnili. Rat u Jugoslaviji je stvorio mnoge probleme na Balkanu. Nastale su nove države, nove administracije, novi odnosi, a još ima mržnje.
Uveli ste Bugarsku u EU pre devet godina. Kako je to izgledalo, u doba kada Evropa stalno nešto traži, traži, traži?
Nije bilo teško, sa izuzetkom dva reaktora koje smo zatvorili u Atomskoj centrali Kozloduj. Ali ako gledamo dugoročno, i to je bilo dobro za bezbednost ljudi. U principu, kada EU nešto traži, to je dobro za sve: demokratija, sloboda govora, transparentnost u radu vlade, konkurentnost, poštovanje zakona. To kažu i Saši Vučiću kada dolazi iz Evrope, jer reforme koje EU traži idu u korist nacionalnih vlada.
Vidim da je u Sofiji sve novo i sređeno. I čula sam da je Evropa dala velike pare da vi to sve sredite.
Evropa je dala pare, ali Bugarska je sufinansirala sve projekte. Vodili smo veliku bitku protiv šverca i na taj način smo uspeli da sakupimo tri-četiri milijarde. Zato dajemo veće penzije. Obnovili smo auto-puteve, pruge, mostove. Sagradili smo postrojenja za prečišćavanje. Sada je Crno more čisto. I naše reke su čiste. Svi veći gradovi imaju deponije za smeće. Sofija ima najmoderniju fabriku za reciklažu smeća u Evropi. Tu su i muzeji, arheologija, turizam… To je trud celog društva.
Promene su velike…
U našim državama postojao je totalitarni sud, totalitarno tužilaštvo, totalitarne vlade, nije bilo privatnog kapitala. Tako je bilo u Bugarskoj, Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj. Reforme su dosta trajale. Čitave generacije su radile i mislili su svi da je država najbolji gazda, a sada već znamo da se samo radom dobijaju rezultati i pare. I mi se menjamo. Nikada nisam verovao da će Sofija imati metro – a sada imamo najlepši u Evropi. Nisam verovao da će se iz Sofije ići auto-putem do Istanbula, Burgasa, Soluna, a sada radimo na tome da stignemo i do Beograda.
Kada ste bili mali, da li ste sebe videli kao premijera?
Sa devet godina nisam o tome razmišljao, ali sa 29 jesam… Moja majka je bila učiteljica u osnovnoj školi, otac vatrogasac. Živeli su u dve sobe. Zahvalan sam Bogu što se sve desilo ovako. Bio sam lider u kraju, u timu, na ulici, trener karatea…
Koja je razlika u mentalitetu između Istoka i Zapada?
Mi smo pravoslavci. Poštujemo našu crkvu. Na Balkanu su ljudi veoma temperamentni, vole veselje, da manje rade, vole praznike. U Nemačkoj, ljudi u 10 uveče krenu na spavanje zbog sutrašnjeg posla dok u Beogradu ili Sofiji ljudi tada izlaze.
Hoćete li pomoći Srbiji na putu ka EU?
Uvek smo kao država pomagali Srbiji, setite se viza. Srbija, odnosno Jugoslavija je uvek bila Evropa i mi smo zavideli vama pošto ste bili Zapad za nas. Slobodno ste putovali po celom svetu, a mi smo bili iza Gvozdene zavese. Živeo sam u gradiću Bankja, to vam je nekih osamdeset kilometara od Niša, u našoj kući hvatali smo signal TV Beograd. To je za nas tada bilo vrlo interesantno. Policija je svakog jutra u šest sati gledala da li je neko okrenuo antenu prema Beogradu. Moj otac, Bog da mu dušu prosti, postavio je dva belega na našu antenu, za srpsku i za bugarsku televiziju. Kad padne mrkli mrak, on me je budio da okrenem antenu. Ceo kvart se okupljao kod nas da gleda televiziju. Zato što ste prenosili fudbalske utakmice, bokserske mečeve, imali ste zabavne emisije, a posebno novogodišnji program koji je bio izuzetan. Kad se program završi, otac me je ponovo budio, a ja tako mali peo sam se da ponovo okrenem antenu.
Ratovi u Jugoslaviji vratili su unazad ne samo jugoslovenske države već i ceo Balkan. Zato u Briselu govorimo: nemoguće je da između Bugarske i Hrvatske, Slovenije, Austrije i Nemačke postoji crna rupa koja nije deo Evropske unije. To se odnosi na Srbiju.
Srbi su Evropljani. Srpski narod ima moju podršku i pomoć. Vi ste ponosan narod i sami možete sve, a mi ćemo vas podržati. Šaljem bratske i prijateljske pozdrave i želje da budemo najbliskiji narodi u Evropi jer smo veoma slični. I Nole Đoković je moj dobar prijatelj.
Za vas kažu da ste opasan čovek?
Za kriminalce sam opasan pošto ih hapsim, sa inteligentnim ljudima sam ljubazan, a prema ženama pun poštovanja. Rekao sam vam istinu.
(Mira Adanja-Polak, „Nedeljnik“, 2. jun 2016)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.