Pred polazak u Ameriku prijatelj mi reče da je to zemlja koja deluje kao droga s odloženim dejstvom. Dok smo u njoj, kritikujemo; kad se vratimo, kao da ništa nismo razumeli. Posle izvesnog vremena shvatamo šta nismo razumeli i pričamo o onome što, možda, i nije Amerika.
U svakom slučaju, svak je vidi kroz svoje naočare.
Amerika jeste droga, ali najčešće s razarajućim dejstvom, nimalo odloženim.
Evo kako to ide…
Dragan Marin, poreklom Jugosloven, danas je jedan od direktora čuvene banke u Vol stritu u Njujorku. Ručamo zajedno. Ima za nas sat na raspolaganju.
— Odavno sam prestao da radim zbog novca — priča on — imam ga toliko da više ne znam šta ću s njim. Osvedočeno sam bogat, ali nešto mi ne da mira. Znam da onaj tamo u sobi do mene, moj zamenik, čuči kao čupavac u kutiji i samo čeka da iskoči, da me zameni. Tada ne gubim samo posao, nego i ugled, veze. Sumnja se u moje sposobnosti. Pomišljam da sam umoran od posla, ali baš zato da ne bih otišao pod sumnjom, ne prestajem da radim.
"Workoholic" je čovek koji stalno radi, kao što alkoholičar pije. Ta reč je u modi.
Najteže je biti nekadašnji, U ovoj zemlji je sve dobro biti, osim čovek koji je nekad nešto radio.
Penzioner, to je onaj koji više ne može da radi.
Ova drobilica novog kontinenta širi zaraznu bolest. Među doseljenicima i najlenji čovek postaje vredan.
Sve je načinjeno zbog posla i što veće efikasnosti. Samo pokažete malo dobre volje i cela ekipa pomoćnog osoblja, zaposlenih ljudi-robota, izvršiće naređenja i poslušno "opslužiti" vaše ideje. Ti ljudi možda neće misliti tako dobro i brzo kao vi, ali će zato staviti u pogon mašineriju jedne tehnologije koju čovek teško da može i da zamisli.
Sve će biti urađeno brže i bolje od onoga kako smo naučili.
Ali, šta znači čovek s privatnim životom u ovoj zemlji?
Privatno se živi samo o vikendu. Svakog dana na kraju radnog vremena slivaju se kolone automobila s umornim ljudima koji hitaju kućama. Onaj koji nema suprugu, muža, decu, prijateljicu — neprograimiran je. Njega uzima u obzir jedino kompjuter koji ga izbacuje kao mogućnost za suprotni pol istovetne sudbine.
U vreme čuvenog "lunch-time"-a, vremena za ručak i odmor, svi istrče na zelene površine. Možete sedeti dugo, sasvim blizu nekoga, bez ijedne reči. Niko vas neće osloviti, jer došli su da se odmore. Valja se okrepiti za sate koji dolaze.
Nigde više ljudi na ulicama, a manje veza među njima.
U restoranima se atmosfera radnog dana razlikuje od čudesne razdraganosti petkom uveče, ili subotom.
Pije se više, priča se više, troši se više. Prilike za provod su veće, jer nailazi vikend, a njega valja provesti s nekim. Veze su brže, efikasnije, ali retko koja je plodna, jer brak je ovde prvenstveno ekonomsko zbližavanje.
Na mnogim fakultetima predaje se umetnost i nauka komuniciranja. Bez takvog fakulteta ili urođenog talenta za kontakte, bolje birajte neku drugu zemlju.
Po ceo dan samo nekog "kontaktirajte", a od vas se neskriveno očekuje da sve kontakte upotrebite. Podsetnice samo cirkulišu.
Ono što se drugde smatra nedoličnim, ovde je obojeno ružičastim, pa kad se dvoje druže zbog uzajamnih interesa, onda se i ljubav tu rađa i nastaje tandem poslovnih i emocionalnih partnera.
Sekretarice su stubovi društva. S njima se komunicira na određen način. A i one s vama "opšte". Zapamte vam ime, speluju ga pravilno — da upamte. Sve to su naučile, verovatno, u svojim školama za komuniciranje. Kad zovete i posle nekoliko sedmica, oduševljene su. Sete se imena, zemlje, vaših upornih molbi. Taman mislite da ste je osvojili, da ste posao završili, a ono ništa, "jer sledeći put kad dođete sigurno ćete imati više sreće". Nikad vas neće odbiti — uvek će "sve" učiniti.
Smešak je tu, a i to je već nešto.
Ako je veza uspostavljena posredstvom prijatelja, stvari su mnogo uspešnije i brže. Uostalom, tako je svuda, ali nasmejanih i obučenijih sekretarica nigde na svetu nema kao u Americi.
U Vašingtonu možete sresti samo njih, jer sve žene koje rade zaposlene su u državnim ustanovama. Sve je tu automatizovano, osim administracije koja svakog dana raste.
Niko ne traži pasoš, ali traži njegov broj; niko ne pita za zemlju iz koje dolazite, ali proverava vaše poreklo.
Svi u Americi imaju iste mogućnosti da postanu ono što su naumili da budu. Parola "izjednačene mogućnosti"! Tako se svuda govori i piše. Svaki Amerikanac u to veruje. Zar predsednički izbori ne dovode njihovog najbližeg suseda za šefa države? I svaki mali Amerikanac želi da stanuje u Beloj kući.
To želi i misli da to samo od njega zavisi.
Svak može da kaže šta mu je na srcu i da s grupom istomišljenika maršira pred Belom kućom da ga Predsednik čuje i njegov problem reši. Sve se može. Tako bar izgleda.
Svakog dana postoje turističke "ture" po Beloj kući.
Vodič pokazuje gde Predsednik radi i boravi. Za porodicu Predsednika to baš nije zanimljivo: da jedu ili spavaju na spratu, dok se radoznali turisti muvaju po kući. Ali, sve ide u "rok službe" predsednika Sjedinjenih Američkih Država.
On mnogo radi. Prima saradnike već za doručkom. Ustaje u pet sati, ima sobu za rekreaciju, vodi mnogo računa o svojoj kondiciji. "Slab" je prema kćeri Emi, koja je došla na svet u poznim godinama predsednika. Karter se ponekad zaboravi, pa svoju devojčicu vodi i na otvaranje mnogih institucija, a devojčica Emi sedi i čita svoju knjigu, dok se rešavaju važni državnički poslovi.
To zabavlja Ameriku, a počinje i da je nervira, jer postavlja se problem: zašto svi očevi ne vode svoju decu na posao.
Malu Emi Karter čuva tamnoputa dadilja koju je predsednik "izvadio" iz zatvora.
U intervjuima koje ona daje kaže da mnogo voli devojčicu, a porodica je zadovoljna kako se ova žena brine o Emi. Sada bi mnogi osuđenici želeli da, umesto u zatvoru, vreme svoje socijalizacije provode u Beloj kući.
Zavirili smo u pisma koja prima najpopularnija devojčica Amerike.
Što joj pišu mali Amerikanci?
"Draga Emi, mogu li prijatelji da te posećuju u Beloj kući? Mogu li ja da postanem tvoj prijatelja? Stela."
"Draga Emi, mislim da moj tata može da pomogne tvom tati oko vođenja zemlje, jer kad god večeramo on nama za stolom priča šta bi tvoj tata trebalo da radi. Tvoj prijatelj."
"Draga Emi, da li si ikad upoznala nekog poznatog osim tvog oca?" Potpis nečitak.
"Draga Emi, da li tvoj tata dolazi na roditeljske sastanke, ili šalje državnog sekretara? Tvoja Luiz."
"Draga Emi, baš si srećna što imaš ljude iz obezbeđenja pa s njima možeš da se igraš. Tvoja prijateljica."
"Draga Emi, mislim da je veoma zabavno živeti u Beloj kući, jer ne moraš da iznosiš đubre. Monika."
"Draga Emi, ovo su stvari za koje bi trebalo da se založi tvoj otac: 1) da ne bude poreza; 2) da ne bude rata; 3) da ne bude zločina; 4) da ne bude sirotinje; 5) da ne bude bolesnih; 6) da ne bude domaćih zadataka. En."
"Draga Emi, spremam se da postanem predsednik u mojoj školi; da li može tvoj otac da mi pozajmi neki od svojih govora? Želela bih neke od boljih. Tvoja Džejn."
"Draga Emi, pošalji mi fotografiju Bele kuće, a ja ću tebi za uzvrat sliku kuće 426 Mejpl strita. Kristina."
U predivnoj Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu bila je otvorena izložba o Tutankamonu. Redovi su bili kilometrima dugi. Čekalo se po deset sati. Amerikanci su strpljivo čekali da vide svedočanstva drevne kulture. Stajali su u dugim redovima s knjigama i suvom hranom. Doveli su orkestar da svira i pomogne ljudima da sačekaju i vide lepote Egipta donesene njima na noge.
Nikome nije padalo na pamet da ulazi preko reda, da zamoli…
U Americi uglavnom se sve odvija u ogromnim "bildinzima". Soliter je preslaba reč. Često na njima nema prozora, ali postoje najidealniji uslovi za život: svetlo, vlažnost vazduha, temperatura. Pa to preživi! Na ulici niko ne pita kako izgledate — žene hodaju sa svojim tradicionalnim "papilotnama" u kosi. To je isključivo američki izum. Takve voze i automobil. Ali, na radnom mestu one su kao "iz kutije" — u Americi se od dobrog izgleda i živi.
Valja prodati i svoje znanje i dopadljivost.
Valja sve učiniti da delujete na ljude.
Sve se prodaje i kupuje.
(Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 30. jun 1977)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.