Nije dovoljno kupiti kartu i otići u Ameriku. Potrebno je da imate zakazan "apointment" — sastanak, ako želite da vidite bilo koju osobu, čak i najbliže. Jedino ko ne traži unapred zakazano vreme je — televizija. Ona vas u Americi čeka: da vas omađija, zaseni, načini svojim robom "gore od droge", kažu Amerikanci. Ali, bez televiziije se više, na žalost, ništa u ovoj zemlji ne može zamisliti.
Ona može, čak, da postavlja i smenjuje vladare.
Jedna savremena izreka kaže da ako nešto nije bilo na televiziji — nije se ni dogodilo. I zato, svakom čoveku za života valja dati dva minuta na ekranu kako bi znao da je živeo.
Čovek televizije, bez obzira reklamira li novi deterdžent ili govori o važnim zbivanjima u svetu, privilegovan je, vredniji no drugi koji se ne pojavljuje na malom ekranu.
Prvi put ulazim u zgradu televizije ABC u Njujorku. Već su mi rekli da su, prema statističkim pokazateljima, oni najgledaniji. A biti najgledaniji u Americi, znači biti u cehu Nilsonove tabele gledanosti: imati 30 miliona vernih gledalaca.
Zasad rat vode televizijska studija NBC i ABC. Rat se vodi preko večernjeg dnevnika. Jedan uređuje i vodi poznati novinar Kronkajt, koji ne dozvoljava da mu se bilo kakve zvezde vrzmaju po studiju; drugi, ne manje gledan, Hari Rizoner, vodi dnevnik s Barbarom Volters.
Kako znate da ste najgledaniji? — pitamo ovog veterana TV-novinarstva.
U svaki televizor u Americi ugrađen je mali kompjuter koji automatski beleži kad gledalac bira kanal — objašnjava Rizoner — koliko se, i u koje vreme, zadržava na određenom programu. Tačno se sve zna, i televizijsko gledalište je upućeno na berzu. Statistika kroji kapu velikanima novinarstva.
Ovaj čovek, koga poznaje i sluša gotovo cela Amerika, nikad ne može sigurno da tvrdi kako će tu raditi sledećih meseci. Sve je u rukama kompjutera, a oni sve beleže.
Cela intriga je počela pre tri godine, kad je NBC-televizija imala veoma gledan program za žene, koji je vodila Barbara Volters. Sve domaćice su ispraćale muževe na posao, a decu u školu, i sedale pred ekran da čavrljaju s Barbarom Volters. Odjednom nije više bio važan termin emitovanja. A bilo je jutro. A ko gleda televiziju ujutro? Mislilo se pre toga. Fenomen domaćice izbio je u prvi plan, jer one uredno obaveštavaju istraživače programa o tome šta im se dopada, a šta ne. Barbara Volters imala je nešto u sebi, u eri borbe za ženska prava — ona je bila taj favorit, glavna snaga protiv muškarca u životu i na ekranu. Na nju se kladila konkurentska televizija, pa se ona iz jutarnjeg programa preselila u večernji dnevnik televizije ABC, rame uz rame s Hari Rizonerom.
Trebalo je to, kažu, preživeti.
Šarmantni voditelj najgledanijeg američkog TV-dnevnika stekla je svetsku slavu intervjuima s Niksonom, Fordom, Karterom, Kastrom i drugiim vodećim političarima i državnicima.
Barbara Volters je jedina žena-novinar koja je plaćena milion dolara godišnje za posao koji radi. Oko nje su se borile i vodile prave male ratove dve najveće televizijske američke mreže, ABC i NBC. Sada Barbara Volters radi na ABC-televiziji u Njujorku. Kad smo se bolje raspitali, saznali smo mnogo pojedinosti o ovoj lepoj, pametnoj, uspešnoj ženi. Sve te odlike — pa još u žene?! — Lako se ne opraštaju. Pre svega, nije nesimpatična, nije nepristupačna (kad do nje već dođete), vrlo je komunikativna i šarmantna. Svoj posao poznaje odlično, i profesionalac je do krajnjih granica.
Znate — počinje razgovor — biti novinar je svuda isto. To je veoma težak posao, pogotovo ako u njemu želite da uspete. Ja svoje ambicije ne krijem, i svakako ne mogu da budem simpatična. Mnogo šta se piše što me, moram da priznam, nikad nije ljutilo. Znam da sve to ide u okvir moje popularnosti.
Jeste li svesni svog uspeha?
Svakako jesam; sve što uradim ide ka tome da uspem da se to i prizna. Volim da budem novinar u vodećem i najgledanijem dnevniku, i prašina se svakako ne bi dizala da je to muškarac. Zasad sam jedina žena koja u centralnoj informativnoj emisiji saopštava najvažnije vesti i razgovara s vodećim političarima sveta. Nikakvih kompleksa ja nemam. Pitam predsednika Kartera ono što bi ga pitali građani. Pa to su pitanja! Gledam da razgovaram sa svima koji su u centru pažnje. Volim da pravim intervjue, i to mi najviše odgovara. Ali, ne radi se uvek ono što se želi. Moj rad je uvek pod lupom javnosti.
Barbara Volters svake večeri snima svoj dnevnik do perfekcije. Sve greške, pa i najmanje, otklanja u sledećem snimanju. Izgleda pomalo mrzovoljno, ali samo dok se svetla ne upale. Kad reflektori u studiju obasjaju njeno lice, ona je draga žena koja mora da se dopadne. A ne možemo reći da je omiljena. O njoj se čuje mnogo toga što ne može da bude prijatno. Sve to ide "u rok službe" — ona to zna.
Prašina se digla i oko moje plate, veli. — Ona je tolika zato što je i moj ugovor ograničen za određen vremenski period. Za to vreme, ja sam plaćena odlično, ali ne zbog sentimentalnih razloga. Ja sam se već "isplatila", Radim zaista mnogo, i mislim da vredim.
Barbara Volters prva je predstavila Kartera i njegovu suprugu još tokom predsedničkih izbora, u specijalnoj emisiji. Razgovarala je s prethodnim predsednikom Fordom, nekoliko puta, s Kisindžerom, Anvarom el Sadatom, s Barbarom Strejsend. Pratila je i posetu Ričarda Niksona Kini, 1972. godine. Pratila je senatora Mek Gaverna kad je posetio Kubu, i razgovarala s Fidelom Kastrom. Bila je uvek tamo gde su se događale velike stvari o kojima je pisao svet.
Danas, kako precenjujemo, ima oko četrdeset pet godina. Izgleda kao da ima trideset pet — uvek odmorna. Stalno je na putu "između Vašingtona i Njujorka" — dva centra Amerike u kojima se zbiva to što se zbiva. Sad mnogi kažu da je naglo uspela, a malo ko zna da je na televiziji provela gotovo petnaest godina, da se prvi put pojavila 1961. godine kao pisac malih priloga, da bi za godinu i sama počela da prezentira ono što je napisala. Put je bio mučan. Sada kad je rame uz rame s najpoznatijim ličnostima, svi govore: "Naglo je to išlo, neće dugo trajati".
Nema naglih uspona. Za sve sam veoma dobro pripremana. Nema ni jedne stepenice u televizijskom novinarstvu koju nisam upoznala i savladala. Neprijatelj samo čeka grešku, a ja ne dajem adute.
Barbara Volters je postala toliko popularna da je u jednoj emisiji prikazala svoj, nimalo skroman, dom upoznajući višemilionsko gledalište sa svakim detaljem u svojoj kući. Pokazivala je mnoge poklone i imena darovalaca pominjala, a bila su to imena poznata svetu. Mnogi su tu emisiju komentarisali: "To je već previše", ali se o emisiji govorilo.
Privatan život, pa njega svaki novinar obavezno ukomponuje u intervju…
Razvedena sam, imam kćer od osam godina. Da li se s ovim poslom može biti u braku? S ovom karijerom koju ja "nameravam", gotovo je nemogućno.
Nedavno je Barbara Volters napisala knjigu. Imala je veliki uspeh. Može da posluži i kao udžbenik. Naziv knjige je "Kako razgovarati s nekim praktično ni o čemu". To je priručnik za pravljenje dobrih intervjua do kojih, naravno, valja doći. Ali, kako? To Barbara Volters u knjizi nije napisala.
Svak se bori za ličnu afirmaciju. Sve se može servirati na ekranu pod jednim uslovom — da to mora da bude gledano.
Nije zato čudno što je "Oskara" dobio film "TV-mreža", koji na najbolji način ilustruje tu borbu za gledanost.
U filmu o televiziji, televizijska stanica nosi naziv UBC. Glavni voditelj je Hjuard Bil, koji se u dnevniku obraća gledalištu: "Dragi gledaoci, pošto ću za dve sedmice da se povučem s programa, jer je statistika pokazala da me sve manje gledate, odlučio sam da se ubijem. Sutra u isto vreme, tu pred vama, prosviraću sebi metak kroz glavu. Sada ugasite svoje televizore i nemojte dozvoliti da vas svakodnevno trujemo…"
Svi misle da ludog voditelja valja povući s ekrana, ali se on gleda. Iako priča gluposti, trebalo bi ga pustiti, jer to donosi mesto na vrhu liste. Voditelj umire onda kad postaje opasan, i više ne privlači pažnju. Ne ubija se sam, nego ga ubija neko iz publike.
Hari Rizoner i Barbara Volters nisu videli film. Kažu mi da su čuli da je veoma dobar, ali "preteran". A film je postavio suštinsko pitanje: je li televizija u Americi iznad društva?
Na TV-programima ima za svakoga po nešto.
Kolumbija Univerzitet ima svoj kanal na kojem drži predavanja svojim studentima i daje razna obaveštenja o ispitima. Zašto ići na fakultet?
Specijalizovani noćni pornografski programi — posebni za muškarce, posebni za žene — traju do jutra, do iznurenja. Komercijalni spotovi razbijaju monotoniju.
Na jednom kanalu, britanska novinska agencija Rojter elektronski ispisuje poslednje vesti uz muziku. A svakih deset minuta, za onoga koji je nešto propustio, vesti se sumiraju.
Poseban "kejbl" program za osam dolara mesečno donosi u vaš dom nove filmove koji se tih dana prikazuju u gradu.
Iz kuće nije potrebno izlaziti.
I tako, kad uključite televizor ujutro, on se sam neće ugasiti. Valja da ga gađate, pričaju. I to se događa. Dok gledate program na jednom kanalu, pred kraj emisije najavljuje šta možete posle toga da gledate. Ne daju vam da predahnete.
Nedavno je uveden poseban kanal na kojem se emituju cene proizvoda široke potrošnje u različitim radnjama i delovima grada. Za dokonu domaćicu, to je velika pomoć. Donedavno je bilo nemogućno zamisliti ženu koja govori o intimnim problemima. Sada su se sve raspričale, javno saopštavaju zašto se s mužem ne slažu. U tim razgovorima se predstavljaju punim imenom, a svoj seksualni odnos analizuju do tančina. Možete zamisliti njihove supruge! Ali, oni po ceo dan ionako rade, to i ne vide i ne čuju.
Svi politički događaji kao da lebde u vazduhu, dok se ne komentarišu na televizijii. Počinju da postoje tek onda kad o njima progovori komentator.
Događaj televizije bio je telefonski razgovor predsednika Kartera s građanima Amerike.
Svi su mogli da pitaju predsednika o svemu i svačemu. On je sedeo u studiju i uz pomoć "svog" televizijskog novinara Kronkajta odgovarao na pitanja građana. Linije su bile opterećene, nije svak mogao do Kartera, ali su zato pitanja koja su do njega došla bila ona koja muče ljude Amerike.
Gospodine predsedniče, da li Vaša deca troše državni ili Vaš novac?
Da li Vi znate o poskupljenju benzina za dvadeset centi?
Koliko dugo spavate?
Karter je odgovarao šarmantno i ležerno. Svi su bili uzbuđeni, jer su imali priliku da razgovaraju s predsednikom Karterom. Ali, ceo događaj nije dobio pravu notu, sve dok se tim povodom nije pojavio šou "Subotom uveče". Parodija je uspela, jer je ispalo da poneko, s nekim osetljivim pitanjima, nije mogao da dobije vezu s predsednikom. Komičar koji je igrao predsednika SAD odmahivao je rukom, osmehivao se, mahao, jer su linije bile neispravne, i on nezgodna provokativna pitanja nije, jednostavno, ni čuo. Svi su se smejali.
Posle tog velikog telefonskog spektakla predsednikovog razgovora s građanima, reporteri su se razmileli po državi, i ovog puta razgovarali s onima koji nisu dobili vezu. Pred kamerama su govorili koliko ih je to ražalostilo, koliko su dugo pokušavati da dobiju broj, kako su to doživeli. A one srećnike kojima je to pošlo za rukom videla je cela Amerika. Postali su "ličnosti" u svojim malim mestima, jer su razgovarali s Karterom, makar i telefonom.
Da li se televizija izdiže iznad društva? Koliko je zatvorena za "obične", osim kad ih se predsednik seti, ostaje da se vidi. Ali, dotad u Sjedinjenim Američkim Državama postoje već formirana zanimanja — "TV-profesije".
"Traži se mlad čovek, lepog izgleda, prijatnog glasa, s višegodišnjim iskustvom televizijskog reportera. Dobri uslovi, a još veće mogućnosti".
Ali, sve je to za jutarnjii program, a za one večernje igraju se tajanstvene male igre. Biraju se oni koji će sigurno dovesti pred ekran milione gledalaca. Ti ljudi su prestali da budu živa bića. Oni su televizijski reporteri, "enkrmeni", koji žive da bi se život isplatio za dve ili tri godine.
U filmu "TV-mreža", kad iskusni urednik i mlada televizijska zvezda doživljavaju romansu, on izgovara reči optužbe televiziji: "Ti si inkarnacija televizije, neosetljiva si na patnju, indiferentna na radost. Ceo tvoj život sveden je na banalni kliše. Sve što dotakneš, razaraš".
Ona ga razume i voli, ali u tom trenutku s Televizije javljaju važnu vest i emocije ustupaju mesto ambiciji i afirmaciji. Ona skače iz kreveta i napušta ljubavnika.
Gledajući tu savršenu američku televiziju, diveći se toj nezamenljivoj tehnologiji, brzini informacije, gubimo veru u humanost i ljubav, jer ih televizija uspešno razara.
Ali, to ne znači da večeras ne bi trebalo da sednete pred mali ekran. Pa to milioni čine!
(Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 1. jul 1977)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.