Neutronska bomba, misle Amerikanci, trebalo bi da brani Evropu. Odluka o proizvodnji neutronske bombe donesena je u podrumu Bele kuće, u "situacionoj sobi", na sastanku Saveta za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država. Odluka nije donesena iznenada, ali je iznenadila Stejt department i njenog šefa, Alefksandera Hejga. Svi forumi koji raspravljaju o jednom ovakvom oružju (Bela kuća, Pentagon, i Stejt department) složili su se, u principu, da bi neutronsku bombu trebalo napraviti, ali je li to trebalo da se dogodi baš sada — postalo je pitanje koje je suprotstavilo dva mišljenja u samom vrhu Reganove administracije. Tako je Kaspar Vajnberger, državni sekretar za odbranu, rekao da to mora da bude "odmah", dok je Aleksander Hejg, šef Stejt departmenta, smatrao da proizvodnja mora da sačeka, da sada nikako ne bi bila "zgodna".
U prilog tom svom mišljenju, Hejg je rekao da "sada" za Evropu nije najbolje vreme. Evropa je, naime, ionako zabrinuta zbog strateškog naoružanja, a Helmut Šmit "već ima probleme" — a zna se da Savezna Republika Nemačka predstavlja "centralni front zemalja NATO-pakta". Tada je prvi put pomenuto da je "neutronska bomba namenjena neprijatelju koji napada teritoriju koja nije američka". To znači, da bi trebalo da brani Evropu i da bude i "magacionirana" u Evropi.
Hejg je veoma odlučno branio svoj stav da Evropa još ima problema s prihvatanjem strateškog naoružanja, i da ovo novo oružje — koje ni u kom slučaju nije strateško nego prava borbena municija — može da pokrene antiamerički talas u Evropi, i da se Sjedinjenim Državama vrati kao bumerang.
Svoje razloge Hejg je izrazio emocionalno, s velikim znanjem, jer je službovao u Evropi, a deo svoje vojničke i diplomatske karijere duguje ovom delu sveta. Hejgu se suprotstavio sekretar za odbranu, Kaspar Vajnberger, koji "iza sebe ima ceo Pentagon, i koji neutronsku bombu" hoće odmah, jer, navodno, ima "suve podatke" o nadmoći Sovjetskog Saveza nad Sjedinjenim Državama, posmatrači kažu da to i liči na Vajnbergera, jer je do posla u Reganovoj administraciji on bio advokat, zatim šef budžeta "kod Niksona", a bio je i ministar zdravlja i socijalnog osiguranja. Zli jezici kažu da nema nikakvog iskustva u međunarodnim odnosima, a da je pitanje da li je i bio u Evropi.
Bez obzira na sve, ne bi trebalo zaboraviti da je Vajnberger početkom ove godine, na svojoj prvoj konferenciji za štampu, istakao kako je on za proizvodnju neutronske bombe, i da će "to" podržati. Takva izjava bila je i prvi sukob Vajnbergera s Hejgom, koji je, odmah posle te izjave sekretara za odbranu, poslao hitne poruke svim ambasadorima zemalja-članica NATO-pakta, naglasivši "da Vajnbergerova izjava ne odražava zvaničnu politiku SAD" (Vajnberger je, naime, dao izjavu o neutronskoj bombi, uopšte se ne savetujući sa saveznicima!).
No, sada je Vajnberger istupio, izgleda, posle iscrpnog savetovanja sa članicama NATO-a, i ozbiljne studije Saveta za nacionalnu bezbednost. Situacija da se za nekim drugim stolom nalaze moćnici koji o važnoj stvari misle različito nije nikako bezazlena. U tom slučaju, zakon Amerike predviđa intervenciju predsednika SAD, koji donosi konačnu odluku.
Kao što je poznato, predsednik Regan stavio se na stranu ministra odbrane Vajnbergera, i dao nalog da proizvodnja neutronske bombe krene "odmah". Odluka je donesena i uprkos protivljenju Hejgovom, a Regan je posle odluke otišao na svoj ranč u Santa Barbaru! Posle te odluke, vest je "došla" do novinara. Ovog puta čast da "otkrije" vest pripala je Njujork tajms-u.
Bez obzira na neslaganje s Reganom, Hejg je ponovo ličnost u središtu interesovanja. Neki su primetili, tim povodom, da čim se neko ne složi s Hejgom — ta vest se odmah objavi, kao da Hejg želi da obavesti saveznike da je na "njihovoj" strani. Ali, ta pretpostavka bi bila isuviše — makijavelistička.
Pitanje je koliko su SAD ovom odlukom skočile u hladnu vodu bez priprema, koliko su štabovi za ispitivanje javnog mnjenja dobro procenili raspoloženje saveznika o prihvatanju odluke svog "velikog brata", Amerike. Hejg se "plašio" da "ne dovede Helmuta Šmita u neugodnu situaciju, znajući probleme koje on ima s levom strujom socijaldemokratske partije".
Državni sekretar Hejg, ističući stalno neku "obavezu prema Šmitu", dobio je od savetnika predsednika Regana Miza "odgovor" da "Šmit ne može određivati spoljnu politiku SAD".
Dok je Hejg lomio ruke oko reakcije Šimitove, on se bez kolebanja složio da neutromsku bombu postavi u svojoj zemlji.
U jednom od svojih govora, Hejg ističe da "on zna da Evropljani svake večeri pred odlazak na spavanje zahvaljuju SAD koja je spremna da obezbedi odbranu na koju oni čekaju trideset pet godina". Poznavajući dobro Evropu, Hejg nije isključio i mogućnost neslaganja među saveznicima, jer, hteli — ne hteli, oni se već danas dele na one koji su prihvatili postavljanje neutronske bombe na svojoj teritoriji, i one koji su to odbili.
Reganovo odlučivanje iznenadilo je mnoge. Ovde psihologija nije naodmet: otkad je predsednik Regan jedva izvukao glavu posle atentata, on je počeo da odlučuje naglo, neumitno, i da svoju reč tretira kao neprikosnovenu.
Sled događaja: slučaj s kontrolorima letenja, odluka o neutronskoj bombi, avionski dvoboj u Mediteranu, pokazuju da Regan ima nepomirljiv stav, da ne menja odluke. Činjenice o neutronskoj bombi, njenoj proizvodnjii i "magacioniranju" kao da sugerišu novi stil politike SAD. Regan kao da želi da objavi kako odsad postoji jedinstvo spoljne i unutrašnje politike s politikom odbrane SAD, i da se sve to zove "politika predsednika Ronalda Regana".
(Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 1. avgust 1981)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.