Marta i Džon Apdajk o braku

Bračni par "Parova" govori o sebi, braku i shvatanjima dve generacije

Jedino što se poklopilo s mojom predstavom o piscu "Parova" bila je njegova ubedljiva ležernost, jer je na razgovor došao sa svojom suprugom i sa satom zakašnjenja.

I Marti i Džonu Apdajku ovo je drugi brak. Žive u Bostonu, sa sedmero dece. Četiri deteta su iz Džonovog prvog, a tri Martina deteta iz njenog prethodnog braka.

Vas dvoje ste ponovo u braku. Verujete li u ovaj brak zajedničkog življenja? U knjizi koja je u Jugoslaviji naišla na veliko dopadanje govorili ste o braku kao o nekoj oživeloj instituciji?

– Da, ovo je imoj drugi brak – počinje Džon Apdajk. U prvom sam bio veoma dugo, dvadeset godina. Imao sam dva lepa braka. Potičem iz dela Amerike gde žive radni ljudi. To je pojas koji obuhvata prehrambenu industriju, a moj roman o kojem sada govorimo je o ljudima iz Nove Engleske. To je deo Amerike koji je pun tradicionalizma u odnosima. Mojoj ličnosti odgovara brak. Potreban mi je miran porodični kutak, raduje me sve što žena za mene čini, sve njene pažnje me usrećuju i tako ostvarujem onaj nužni mir u sebi neophodan da bih pisao.

Kako ste izabrali "malu sredinu"?

– Ja opisujem slituacije u malim mestima. Pa, rekao sam Vam da potičem iz malog mesta. Problemi mojih junaka su problemi ljudi koji žive u tim tipičnim sredinama, a verujte, Nova Engleska je jedna tipična sredina.

Jesu li to istinita kazivanja?

Nikad ne bih napisao knjigu o onome što se nije dogodilo. Sve što se događa u "Parovima" zbivalo se oko mene, jer roman je deo moje ličnosti.

Šta je moralno i amoralno u ljubavi?

— U ljubavi je sve dozvoljeno dok nikoga ne vređate — odgovara Marta, gledajući supruga. Ne mislim da su "Parovi" amoralni. Sve ono što je istinito i životno mnoge vređa, a činjenica što se pisac usuđuje da sve što zna i vidi i napiše, mnoge dovodi do besa. Mnogi ljudi zbog nezadovoljstva beže u neverstvo, stvarajući iluzije da je tuđe bolje i vrednije. Vezana sam za knjigu moga muža i za onaj aspekt knjige koji govori o deci, koja u košmaru bračnih i vanbračnih odnosa pokušavaju da ne smetaju i da u dečje igre ne ulaze opterećeni razmiricama među vanbračnim partnerima. A deca, u stvari, uvek projektuju odnose iz svoje okoline. Ja jesam tradicionalist i pristalica određenog oblika zajedničkog života. Uostalom, šta ja to Vama pričam? Ja sam za brak.

— Amoralno je u ljubavi kad jedan eksploatiše drugog — kaže Džon. Iskorišćavanje nije samo materijalno, ekonomsko, ono može da bude i emocionalno. Kad govorim o emocionalnoj eksploataciji i zloupotrebi, onda pričam o amoralnosti u ljubavi.

– Iako je prošlo dosta godina otkad sam pisao "Parove", sećam se vremena koje sam proveo s njima. Bilo je to dve godine pisanja, živeo sam njihov život, ali je za mene ostao kao najšokantniji onaj deo kad moji "parovi" na zabavi saznaju da je ubijen predsednik Kenedi. Oni ne prekidaju zabavu, jer u svojoj gladi za zadovoljstvima zaobilaze ljudsku obavezu da odaju poštu mrtvom predsedniku. Sve je to objašnjeno time što je moja generacija bila dosta nezainteresovana za politička zbivanja, po strani mnogih događaja.

– Ja razumem američku porodicu — kaže Marta. Dosadno je sedeti kod kuće po ceo dan, s decom, i čekati "njega". Iz takve dosade se i rađaju najneobičnije varijante bračnog neverstva. Mašta se uvek trudi da nadoknadi i zadovolji glad za nežnošću i ljubavlju. Ja se borim za ustavni amandman koji bi trebalo da obezbedi jednaka prava za muškarca i ženu. Taj amandman još nije prošao u svim državama. Žene Amerike u njega veruju i njemu se nadaju.

Gospodine Apdajk, sve žene koje ste opisali u knjizi su bez zaposlenja i profesije. Jedina im je obaveza da rađaju decu, idu u crkvu i budu odane svojim muževima. Da li se u tome ogleda i Vaš stav prema ženama?

– Imate pravo: sve žene u knjizi su bez zanimanja. To je tako bilo. Ne znam koliko danas "Parovi" oslikavaju Ameriku, ali kad sam ih pisao, verujte, tako je bilo. Moj roman je vezan za predgrađa i za period kad se žena osamostaljivala. Kad bi deca bila izvedena na put, ona više nije znala šta da radi. Tada je shvatila da, jednostavno, za sebe ništa nije učinila. To je knjiga o mojoj generaciji.

Kakva je bila Vaša generacija?

– Ona se venčavala po svaku cenu. Svi su se ženili i udavali, bili zaokupljeni mišlju da izrode što više malih Amerikanaca. Kada su proizveli to što su hteli, počeo je lov na zadovoljstva. Sada je nastao "raj posle pilule", to je ono dugo očekivano blaženstvo koje su donela bezbedna kontraceptivna sredstva. S njima su stigli dosada u odnosima, dosada u seksu i ljubavi. Sve ono što je šokantno u "Parovima" naivno je za današnju generaciju. Znam da moja generacija nije imala izbora.

(Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 30. septembar 1978)

Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.