Sjaj i raskoš Bulevara sumraka u Los Anđelesu preselio se ovih dana u Vašington. Šešir odaje Teksašane koji su došli tek da se vidi da je četrdeseti predsednik SAD došao sa Zapada. Stručnjaci za spektakle više i ne mogu da nađu posao u Holivudu, jer ni bogata Amerika ne proizvodi tako često mamutske, skupe filmove. Sada su ti ljudi došli ovamo da svoje umeće dokažu za ovu najveću manifestaciju svih vremena, jer je inauguracija predsednika Regana najveći "događaj sezone".
Duž Avenije Peinsilvanija, svuda tribine. Njihova montaža počela je još pre mesec, a sada je ova privremena građevina gotovo zaklonila Belu kuću, u kojoj više ni Karter ne stanuje, jer od lupnjave i radova ne može da spava.
Za Regana, s uvaženim gostima, na otvorenom prostoru tribine bili su ugrađeni najbolji klima-uređaji. U zgradama duž Pensilvanija-avenije niko ne sme da bude dok parada traje.
Organizatori ovog skupa su i političari, ali među njima je više onih koji se zabavljanjem drugih bave kao biznisom. Jedan od najvažnijih učesnika u ovoj paradi je vlasnik "Dizni-sveta", u Orlandu na Floridi, i vlasnik "Diznilenda" iz Kalifornije.
Inauguracija se, bez obzira na razvoj tehnologije, odvija uvek isto: novi predsednik izgovara isti tekst kao i Džordž Vašington.
Glavna ceremonija je u zgradi Kongresa na Kapitolu, gde se prethodni predsednik sa suprugom samo pojavi da bi predao dužnost.
Ne valja zaboraviti da je Regan prvi predsednik SAD koji je došao iz bogate Kalifornije, i da je sve svoje glumačke kvalitete upotrebio da od svog naimenovanja napravi spektakl. Za ovu priliku angažovao je svoje kolege, među kojima i Frenk Sinatru, koji je u Kapital-centru održao koncert za osamnaest hiljada ljudi.
Kapital-centar je veliki amfiteatar u kojem se odvija većina velikih sportskih manifestacija, i bilo je zaista neophod¬no u takvom ambijentu videti ljude odevene u najskupocenija i najsvečanija odela. Za ovu priliku, posebni centri u gradu za iznajmljivanje frakova i večernjih odela uzimali su i po četrdeset pet dolara.
Sinatri nije mnogo naudila kampanja pred inaugraciju da je, navodno, u vezi s podzemljem, mafijom, i što je, kako se navodi, bio prijatelj s nekoliko predsednika Amerike.
Da ne bude zabune: svim događajima u gradu mogli su da prisustvuju oni koji su "pozvani", ali su morali ulaznicu da plate. Tako je ulaznica za Sinatrin koncert stajala dvesta pedeset dolara, a piće se posebno plaćalo. Ulaz na jedan od osam balova koštao je oko sto dolara, a ako ste na balovima želeli da imate i mesto, za četiri mesta u loži cena je bila hiljadu dolara (uz to se dobijala i boca američkog šampanjca).
Veliki koncert u "Kemedn-centru" bio je događaj koji zaslužuje pažnju. Nastupio je proslavljeni baletski igrač Mihail Barišnjikov, operske arije pevala je Merlin Horn, a svirao je i Nacionalni simfonijski orkestar.
Da bi se sve to organizovalo, Ronald Regan i njegov potpredsednik Buš lično su odlazili na razgovor s umetnicima. Elizabet Tejlor, supruga člana Kongresa, bila je domaćica jednog od vašingtonskih balova. Uloge su imali Čarlton Heston, Pet Bun, Rej Čarls, braća Osmond, a muziku za igru svirali su orkestri Glena Milera, Henrija Džejmsa, Kaunta Bejzija.
Umetnici — "liberali", kao što su Pol Njumen, Robert Redford, Henrfi Fonda, Džoan Vudvord, Džejn Fonda, nisu bili pozvani.
Vašington ne pamti takvu hladnoću. Ali, to nije smetalo da se mnogli okupe pod vedrim nebom, pred spomenikom Linkolnu. Nema toga što bogati Amerikanac neće uraditi da bi se na lestvici društvenog ugleda popeo bar stepenicu više. Inauguracija je bila i prilika da se Amerikanci podsete istorije svoga naroda — ali na sebi svojstven način. Na primer, da je američki predsednik Viljem Taft, s kraja prošlog veka, imao sto pedeset kilograma: bio je veoma štedljiv i zabranio je da se u vreme inauguracije održava bal. Bilo je toliko hladno, a zbog štednje nije se ložilo pa su se ćurke na trpezi smrzle, a kanarinci doneseni za ovu priliku s toplog juga su uginuli. Viljem Henri Harison, takođe jedan od predsednika SAD, održao je na inauguraciji najduži govor, takođe na jednoj takvoj "minus" — temperaturi. Pojavio se samo u sakou, dobio je zapaljenje pluća, umro posle mesec — i tako najkraće od četrdeset predsednika bio u Beloj kući.
Kada je Kenedi izabran, Vašington je zahvatila takva vejavica da niko nije na vreme stigao na bal. A Karter je svoje balove nazvao "narodnim zabavama", jer je ulaznica stajala samo dvadeset pet dolara. Put od Kapitola do Bele kuće Karter je sa suprugom Rozalin i kćerkom Emi prešao hodajući.
Karterovi su se iselili pre dva dana iz Bele kuće. Selidba je bila, kao i svuda, velika mora — šesnaest kamiona je prenelo sve stvari u Džordžiju. Onda su se vozači kamiona iz Kalifornije sreli s vozačima kamiona koji iseljavaju Kartera — ali međusobno nisu progovorili ni reč!
Radna mesta u Beloj kući se svakog dana popunjavaju ponekim novim imenom za koje niko ranije nije čuo. Republikanci se između sebe ne slažu, koškaju se, i to tako što liberalni republikanci mrze one konzervativne, i tako što istočni establišment, s atlantske obale Amerike, misli da vlast mora njima da pripadne i ne prihvata to što kroz Vašington defiluje nova vrsta ljudi.
(Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 1. januar 1981)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.