Amerikanci vole spektakle — u umetnosti, politici, industriji, "običnom" životu. Jedan od najvećih spektakla s one strane okeana događa se svake četvrte godine i nosi zvaničan naziv "izbor predsednika SAD".
"To je prizor za koji se nikad ne može smatrati da je nešto što se pretpostavlja. Taj trenutak ovoj naciji uvek uliva divljenje i strahopoštovanje", napisao je Volter Lipman, legenda američkog novinarstva.
Izbori su spektakl u kojem će Evropljani naći atmosferu cirkusa, karnevala, ali i — kriminala.
Izborna kampanja je velika pričaonica, gde se čuju počesto i ponajviše prazna obećanja, kojima mnogi, u groznici spektakla, "nasedaju". Ričard Nikson je tako, na primer, na gotovo svakom predizbornom mitingu navodio proroka Isaiju iz Starog zaveta: "Te će raskovati svoje mačeve na raonike i koplja svoja na srpove…"
Kandidati imaju oko sebe cele armije stručnjaka za mitingovanje i kampanju. Iz njihovih tabora se neprekidno, više puta u toku dana, ispaljuje prava bengalska vatra fraza iz svih oruđa i oružja na protivničku stranu. Govori se drže neprekidno, izjave i intervjui se dele kapom i šakom, i na sve strane. Ostaće zabeleženo da je samo u predizbornoj trci, u borbi za nominaciju u Demokratskoj stranci, senator Edvard Kenedi održao dve hiljade sto pedeset govora za nepunih sto dana! Za isto vreme kandidat Republikanske stranke, Ronald Regan, je prešao dve stotine hiljada kilometara — kao da je pet puta obišao planetu.
Samo jedan predsednik u istorijii SAD nije govorio mnogo. Bio je to, početkom ovog veka Kalvin Kulidž, kojeg su nazvali "ćutljivi Kal". Kulidž je, uzgred rečeno, uzor Ronaldu Reganu, koji je — više nego pričljiv! Hroničari beleže da je za proteklih stotinak dana, Regan govorio i o onome o čemu nema pojma!
Atmosfera uoči izbora je paklena. U muzici to zovu "tempo furiozo" — orkestar jednostavno pobesni! Istorija SAD pamti reči velikog Džordža Vašingtona: "Moj hod ka predsedničkoj fotelji prate osećanja koja se ne razlikuju od osećanja osuđenika što kreće ka mestu izvršenja smrtne kazne".
Da li su Karter (zbog mnoštva aktuelnih predsedničkih problema) i Regan (zbog mnoštva godina — uskoro puni sedamdeset) zapravo dva pomalo umorna takmičara u toj furioznoj trci? Prvi nema vremena da misli o tome, a odgovor drugog je duhovita opaska na račun ekonomske politike prvog: "Bio sam, znate, pre neki dan kod lekara, i kad mi on reče da sam zdrav kao dolar, istog časa sam pao u nesvest."
Specijalizovane industrije, koje se bave predviđanjem izgleda za svakog kandidata, neprestano stiču sve veću afirmaciju. Neki Amerikanci više veruju njima nego sebi.
Agencija "Ropar" predviđa Reganu četrdeset odsto glasova, Karteru trideset devet, a nezavisnom kandidatu, kongresmenu Džonu Andersonu, svega jedanaest odsto. "Luj Haris", američka radio-kompanija, Reganu daje četrdeset tri, Karteru trideset devet, a Andersonu četrnaest odsto glasova. Poznati institut za ispitivanje javnog mnjenja Džordža Galupa, u poslednjoj prognozi uoči zaključenja našeg magazina, predviđa Reganu pobedu s četrdeset pet odsto glasova, nad Karterom s četrdeset jedan i Andersonom s osam odsto glasova.
Džon Anderson, koji oko sebe okuplja glasače nezadovoljne i Karterom i Reganom, beznadežno je na svim listama treći. Za njega Džordž Vil, jedan od najuticajnijih komentatora Amerike, kaže da bi opstao kao nezavisni kandidat kad bi bio vitalnija ličnost, kad bi imao jasniju ideju za koju se zalaže, i određeniju regionalnu pripadnost.
Kako sada, u finišu izbora, stvari stoje, Ronald Regan — sin obućara, "mali čovek" koji se vinuo visoko, nekadašnjii novinar i nakdašnji glumac u vesternima u kojima je nepogrešivo bacao laso i pucao, potom biznismen i guverner Kalifornije, čovek ogromne energije kojeg zovu "Ciklon Roni", ima najveće šanse da postane novi predsednik SAD.
Raganovi izgledi su veći u tom komplikovanom izbornom sistemu, jer se većina glasova automatski dodeljuje pobedniku u svakoj pojedinačnoj državi. Zato se oba kandidata nadmeću u strategiji "za velike države", s najvećim brojem stanovnika. To su Kalifornija, koja ima četrdeset pet odlučujućih glasova kod konačnog zbrajanja, zatim Njujork četrdeset jedan, Pensilvanija dvadeset sedam, Teksas dvadeset šest, Ilinois dvadeset šest, Ohajo dvadeset pet i Mičigen dvadeset jedan. Suština strategije sastoji se u tome da, ako se kandidat izbori za neke od velikih država, onda nekako još može da skupi dvesta sedamdeset elektoralnih glasova potrebnih za konačnu pobedu.
Karter ima glasove u severnom delu SAD, Regan na jugu. Podaci kazuju da Regan ima glasove u Floridi, od uticajnog konzervativnog življa. Karter se nada da ga Teksas neće izneveriti uprkos prognozama, sigurna je, zapravo, krajnja neizvesnost, jer nikad dosad jedna kampanja nije bila naoko tako mirna, a u suštini s tako teško predvidljivim krajem. Karterove pristalice u toj neizvesnosti su optimistične: njihov kandidat nije bio ni na proteklim izborima favorit, kažu oni, pa je ipak pobedio! Po njihovom mišljenju, sadašnji predsednik SAD je čovek koji uvek ima skrivene adute u rukavu.
Oba kandidata propisno su upotrebila sav svoj uticaj na etničke grupacije. Karter se oslanja na Crnce, a i na njujorške Jevreje (na Jevreje utoliko pre što je podržao pravo Izraela na sadašnju teritoriju). Predsednik računa i na ženski deo glasača, jer ih je podržao u zahtevlima da budu "jednake".
No, lako je planirati one koji se nedvosmisleno izjašnjavaju za demokrate ili republikance. Ali, kako kontrolisati ogroman broj neopredeljenih, koji mogu da naprave čudo u kompjuteru koji će, u noći 4. novembra, posle zamašne matematičke operacije, saopštiti svetu ime novog predsedniška Amerike? Ima, naime, mnogo razočaranih demokrata, onih liberalnih, koji su bili čak emotivno za Kenedija, a sad su oko Andersona, koji oduzima glasove i od demokrata i od republikanaca — i time u mnogome komplikuje predviđanja.
Kako se dan izbora približava — razlike između Kartera i Regana su sve veće. Predsednik je uvek izjavljivao: "Želim da vidim ujedinjenu zemlju, ujedinjene Sever i Jug, ujedinjene bele i crne, selo i grad — ujedinjenu zemlju".
U Čikagu, početkom ovog meseca, Karter je to ponovio, ali drugim rečima: "Kad bi Regan postao predsednik SAD, razjedinio bi zemlju. Crnci bi bili protiv belaca, hrišćani protiv Jevreja, selo protiv grada, Jug protiv Severa".
Regan je na ovo odgovorio već sledećeg dana. Izjavio je da nije ljut, nego samo tužan, i misli da predsednik duguje izvinjenje naciji.
Dva dana posle replika u Čikagu, novinar Barbara Volters intervjuiše Kartera, koji o toj svojoj izjavi govori pomirljivo. "Da li to znači da se izvinjavate, gospodine predsedniče?"
Karter objašnjava gledalištu da u ovoj kampanji postaje veoma emocionalan, i da se slaže da kad kritikuje ili napada, ne bi trebalo da pominje ime svoga konkurenta. Ali, opet ističe kako nije lepo što republikanski kandidat tvrdi da je američka vojska slaba i da je vojna moć SAD oslabila. Karter misli da se tako narušava ugled SAD u svetu i među saveznicima. Ovu izjavu će, dva dana kasnije, u El Pasu, u Teksasu, dopuniti Harold Braun, sekretar za narodnu odbranu, koji je svet gotovo uplašio tajnim podacima o savremenoj vojnoj sili zemlje.
Ronald Regan ne zaboravlja da u kampanji naglasi kako je u mladosti pripadao sindikatu filmskih radnika u Holivudu, čime hoće da objasni biračima kako je on, u stvari, "proleter", i da razume njihove probleme. Zahvaljujući upravo tome, Regan je dobio podršku jednog od najvećih sindikata u SAD, koji objedinjuje vozače kamiona, "timstere". Sindikat ima dva i po miliona članova i veliku ulogu u izborima.
Karter i Regan se svakako razlikuju, ali ne toliko po temama o kojima go¬vore koliko po tome kako se njima bave. Regan dira u najranjiviju žicu svakog Amerikanca: obećava da će za iduće tri godine za trideset odsto smanjiti porez pojedincima, kao i firmama. Karter to ne obećava; on je, uostalom, ne jednom pozvao svoje sunarodnlke na "stezanje kaiša"!
Predsednik Karter ističe da od izbora zavisi i to da li će SAD živeti u miru ili doživeti rat; pominje da u vreme njegove administracije ni jedan američki vojnik nije bio u borbi, a traži da se ne zaboravi bar i kratkotrajno razumevanje postignuto na pregovorima u Kemp Dejvidu.
Dok miroljubivi predsednik SAD tokom kampanje ne odustaje od blagog i upornog mirnodopskog ubeđivanja, Regan već predlaže politiku odbrane, pod kojom razume jačanje vojne moći koja bi bila dovoljno snažna "da se nijedna nacija ne usudi da poremeti mir".
Regan raspravlja o instaliranju raketa i daje alternativu: da li će one biti postavljene na zemlji, ili pod zemljom? Kategorički odbija "Salt II« i, prema svemu sudeći, želi da promeni administraciju. On ne krije da će, ukoliko postane predsednik SAD, mnogo toga u odnosima Bele kuće s drugim telima biti promenjeno.
Republikanski kandidat ima, zaista, autentično rešenje za suzbijanje kriminala: "Ako policija, kako se već pokazalo, nije u stanju da zaustavi porast kriminala — valja naoružati narod. Tako bi svak mogao sebe da brani".
U ovom času, Regan se boji mnogo čega. Jedan komentator lucidno primećuje kako bi, zapravo, najviše trebalo da se boji — sebe samoga!
Mnogo je izgovoreno: mnogo sličnog, i mnogo različitog. Dva vodeća kandidata, i pred Amerikancima i pred licem celog sveta, pokazuju se kao dva različita čoveka, s dva dijametralna pogleda na život, politiku, ljude, a različitog su porekla i vaspitanja.
Regan je imao dosta "komotan" život, dva braka; bio je dva puta guverner Kalifornije, ume da glumi, da puca, da zabavlja, ima ono što se u Americi zove "odlična pojava", žarko želi da uđe u Belu kuću, jer je svestan, s obzirom na godine, da mu je to "poslednji voz" za takvu ambiciju.
Karteru, pak, nisu baš jaka strana ni razgovori s novinarima, ni šou-biznis. Za mnoge je još misterija kako je iz Džordžije došao u Vašington. On radi, stalno brine, ne voli da ratuje, ljuti ga brat, želi da zemlji donese dobro, manje vodi računa o tome kako i šta drugi govore o Americi, ali je, takođe, čvrst u ambiciji da se ne iseli iz Bele kuće.
Od te dve ambicije samo jedna može da "stane" u Belu kuću.
Za veliki spektakl koji će se zbiti 4. novembra u noći, po običaju, sve je spremno. S drvoreda u Pensilvanija-aveniji biće proterane ptice, kako bi ogromna kolona sveta, od sto-dvesta hiljada ljudi, mogla da vidi svog vođa bez opasnosti da budu uprljani. Skele za tribine s kojih će novi predsednik izgovoriti uobičajenih trideset pet reči zakletve već su podignute. Velika bronzana statua slobode na vrhu Kapitola je očišćena.
Niko neće moći da izračuna koliko je dolara utrošeno na sve te spektakle koji prethode spektaklu inauguracije.
Potrebno je mnogo više novca no političke pameti da bi se dobila bitka za Belu kuću — bar je dosad tako bilo.
Priča o generalu Džordžu Vašingtonu pripada "kaubojskim vremenima" Sjedinjenih Država. Da bi došao na inauguraciju, Vašington je, pošto je bio bez prebijene pare, pozajmio od jednog prijatelja pet stotina dolara za put do Njujorka! Vođenje nacije smatrao je svetom i uzvišenom dužnošću: odbio je da primi bilo kakvu platu kao predsednik. Bio je jednostavan, požrtvovan, skroman, postojan čovek.
Sjedinjene Države takvog predsednika više nisu imale. Ni ove godine ga neće dobiti.
(Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 1. oktobar 1980)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.