U svetu ima više od hiljadu sekti i verovatno da svaka od njih ima svoje filijale i centrale u Sjedinjenim Američkim Državama.
Svetom je odjeknula neobična vest o "eksploziji verskog fanatizma", kako su dopisnici nazvali masakr u džunglama Gvajane, u Džordžtaunu. Mesto je nazvano po vođi verske sekte Džimiju Džonsu, koji je sektu "Hram naroda" predvodio dvadeset godina.
Vođa sekte je prvi stradao, odmah posle odlaska komgresmena Rajana. On je u Gvajanu došao da izbavi hiljadu Amerikanaca koji su ovde boravili protiv svoje volje. Do neobjašnjivog lančanog masakra došlo je iznenada, bez pravih motiva. Sekta "Hram naroda" je u Gvajanu pošla dobrovoljno iz San Franciska. Kućama su pisali "lepa" pisma, a istina je verovatno bila posve drugačija.
Sada se uglavnom raspravlja o tome: je li neko upozorio kongresmena Rajana na opasnost kojoj se izlaže, jer kako se saznaje, njegova misija nije bila zvanična, a zna se da je Stejt department o ovoj sekti znao isto koliko i kongresmen Rajan — nedovoljno.
Amerika, zemlja koliko i kontinent, ima obeležje veoma heterogene sredine. Predmet šale Amerikanaca na sopstveni račun je i značaj pitanja kojoj veri neko pripada. Istina, važno je da li je neko republikanac ili demokrata, ali je još važnije i u koju crkvu ide i u kojeg Boga veruje.
U današnjoj Americi žive i veruju katolici, baptisti, protestanti, kvekeri, mormoni… Ali, veliki "izbor" ponuđenih religija kao da ne zadovoljava potrebu ove nacije da što čvršće negde pripadne, da se veže za nešto sigurno i izvesno. Zato su i nastale sekte koje propagiraju uvek nešto novo i tako pridobijaju svoje vernike. Mnoge od njih ostaju na nivou grupa. Organizacija "Sinanon", u kojoj sam boravila, je negde na sredini između novog aspekta života, verovanja u nešto veliko, zajedničko i mnogo čega drugog što nisam razumela.
U Kaliforniji, pedeset milja severno od San Franciska, blizu Maršala, nalazi se velika farma. Na njoj živi i radi oko tri stotine sledbenika "Sinanon"-filosofije. Njihov osnivač, Čak Dederik, vođa je, ideolog, otac i dušebrižnik, a u isto vreme je i "Bog". "Sinanon" je osnovan 1958. godine, i tada nije izgledalo da će postati to što je danas.
Glavna namera prve "farme" bila je da društvu vraća posrnule mladiće i devojke koji su, zbog uživanja droge i alkoholizma, postali balast društva. Posle izvesnog vremena, koncepcija se promenila, pa je "Sinanon" počeo da prima i one koji se nisu prilagodili intenzivnom potrošačkom društvu.
Uslov za ulazak u "Sinanon" je da vas niko neće, da nemate kuda, da se ne slažete s mnogim stvarima u urbanoj sredini, da se ne slažete s govorima političara i da ne možete da opstanete u neumitnoj borbi za opstanak. Sav novac koji zaradite prestaje da bude lična svojina, odlazi u zajedničku kasu iz koje svi imaju jednake "šanse" da se obuku i najedu. To su zakoni, a u svakodnevici sve to izgleda drugačije.
Kao novinar iz Jugoslavije, imala sam priliku da sedim za posebnim okruglim stolom, u velikoj trpezariji, s rukovodstvom "Sinanon"-a. Na našem stolu bila je drugačija hrana, obilnija i bolja. Kad su domaćini pokušali da mi objasne svoje duboko ideološke, fanatičke ideje, sem novca i interesa nismo uspeli da u bilo šta drugo poverujemo. Čak Dederik je imao oca alkoholičara kojeg nijedna legalizovana ustanova za borbu protiv alkoholizma nije izlečila. Nosio je tu moru od ranog detinjstva, sve do 1958. godine, kad ju je unosno uložio u organizaciju "Sinanon". Ovim ljudima zabranjeno je pušenje, uživanje droge, seksualni odnosi bez legalnog braka, alkohol, tuče. Dnevne zapovesti predviđaju naporan rad na farmi, proizvodnju svega što se može prodati, a pod parolom da se bore protiv kriminala i nasilnog ponašanja. Od velikog broja američkih preduzeća besplatno dobijaju otpatke. Tako smo se uverili da se i buđav sir može pojesti, a i užegli buter.
Osnivač ovog kolektiva dugo ne zalazi među svoje sledbenike, jer je zauzet unosnim poslovima. Tako još jednom dokazuje da se i slepo verovanje u nešto posve nejasno, mistično i mračno u ovom društvu može eksploatisati. "Sinanon" ima svoje "Božje zapovesti", svoj dnevni ritual koji se sastoji od religioznih psihoanalitičkih seansi, gde zaključujemo da se sa tim ljudima malo razgovaralo u detinjstvu.
Obrijane glave zastrašuju. Ta kosa ošišana do glave kao da manifestuje otpor prema društvu. Kad odu do grada, to biva retko; kreću se u grupama i teško se snalaze po uzavrelim ulicama San Franciska.
Na velikoj farmi u Maršalu svi žive kao jedna porodica: majke su zauzete, rade, a decu čuvaju naizmenično. Privatni život nije popularan, a mnogi su nam ispričali da ga ovde imaju u većoj meri nego ranije.
Naš domaćin, pre nego što je došao u "Sinanon", sa ženom i dvoje dece živeo je u okolini San Franciska. Zasićen ustaljenim načinom života, stalnom borbom za "standard", odlučio je da i dalje radi ono što je radio, ali da pripadne koloniji u Maršalu. Ostavio je suprugu i decu i verovatno je jedan od odbeglih muževa koje Amerikanke jure zbog alimentacije. Sada sav njegov novac odlazi u zajedničku kasu "Sinanon"-a njemu mnogo nije potrebno.
Jedna mlada žena, kao glavni motiv napuštanja grada navodi nesposobnost da živi životom koji joj se nameće. U ovom kolektivu našla je mir.
Na naše pitanje šta bi trebalo da urade članovi "Sinanon"-a koji žele da napuste organizaciju, nismo dobili precizan odgovor. U svakom slučaju, postupak nije jednostavan, jer bi trebalo proći, kao i kod ulaska, kroz sistem razgovora, da bi se videlo koliko je odluka "begunca" definitivna. Pošto se svi uvere u postojanost njegove odluke, valja da prođe nekoliko sedmica pre nego što "Sinanon" može da se napusti. Dosad "Sinanon" nije napustio niko.
Ova organizacija je veoma zatvorena i ograničena za goste "sa strane". Ima ograničenu komunikaciju sa spoljnim svetom, ima svoje novine koje se uopšte ne obaziru na spoljna zbivanja, a televizore nismo nigde videli. Organizacija nije beznačajna, jer postoje i druge farme kao ogranci glavne centrale u San Francisku. "Sinanon" ima rančeve u Santa Moniki, Mičigenu, Njujorku, Čikagu, Berlinu i Maleziji. "Sinanon", po sadašnjim podacima, broji oko dve i po hiljade članova. Članarina se ne plaća, ali se od pripadnika zahteva apsolutna poslušnost u izvršavanju svih dnevnih zapovesti, pored seansi u zamračenim prostorijama koju zovu "Sinafion"-igra; tu je i naporan rad.
"Sinanon" je organizacija nastala pod okriljem socijalne pomoći, ali se razvila u nešto veoma nejasno i sumnjivo. Mnoge takve organizacije postoje u Sjedinjenim Američkim Državama. Nisu zabranjene, jer se nisu ogrešile o interese države.
Sve oči Amerikanaca posle masakra u Gvajani okrenute su sektama, pa nije čudno što je ovih dana počela nova afera oko "Sinanon"-a. Odeljenje za pasoše saopštilo je, ovih dana, da je u veoma kratkom vremenskom roku 150 članova ove organizacije zatražilo pasoše za odlazak u Evropu sa svojim vođom Dederikom.
U Evropi su osnovali svoj, ne tako mali ogranik u Lihtenštajnu, državici nadomak Švajcarske, a tamošnje vlasti saopštile su da je organizacija "Sinanon" otvorila i svoja dva računa u jednoj švajcarskoj banci. Policija sada stalno motri na grupne zahteve za pasoše, jer posle Gvajane svako organizovano odlaženje jedne ovakve sekte van granica Sjedinjenih Američkih Država stvara potencijalni problem.
Nedavno je jedan incident osvetlio lik Čaka Dederika, tvorca i ideologa ove organizacije. On se izvesno vreme nalazi u sporu s jednim od nekadašnjih članova "Sinanon"-a, koji je javnosti želeo da kaže sve što se događa u ovoj organizaciji. Dederik sada odgovara za pokušaj ubistva svog nekadašnjeg štićenika Moranca, kojega je pokušao da ubije tako što je u poštansko sanduče svog advokata stavio zmiju koja je ujela vlasnika kad je skupljao poštu. Zmija je bila otrovna, i nesrećni čovek je u najvećim mukama prenet u bolnicu. Moranc je prvi obelodanio svetu da je "Sinanon", koji se deklariše kao organizacija za borbu protiv droge i alkoholizma, najobičnija laž, jer svi u "Sinanon"-u piju mnogo, a ni droga nije retkost. U procesu pred sudom u Los Anđelesu pominju se i magnetofonske trake koje bi trebalo da dokažu da je Dederik mračnjak koji psihoanalitičkim seansama vezuje nesamostalne mlade ljude za sebe da bi ih kasnije upotrebio za nezdrave ciljeve.
Amerikancima je veoma lako nametnuti mistična verovanja i ubediti ih da prihvate novi način života, jer svima je dosta ovog ustaljenog života i neuroza. Želja za mirom, slobodom i zelenom travom u svima je sve življa.
Do pre nekoliko godina svi su mahnito naseljavali gradove i solitere. Sada, kao miševi s broda koji tone, napuštaju kancelarije, "položaje", bele košulje, automobile i sa svojom ušteđevinom vraćaju se svom malom mestu, rančevima, zelenilu i traže leka za usamljenost.
(Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 30. april 1980)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.