Kad smo se suočili s Amerikankom, ona nije bila žena s mnogo dece; nismo je ugledali u obaveznoj bašti s bazenom, i retko smo mogli da američku porodicu svake večeri sretnemo na okupu. Najveće razočaranje je, ipak, bila razvedena domaćica. Ona nije bila milioner, suprug joj nije ostavio dolare u zamenu za ljubav. Zakon ga je, možda, na to i obavezao, ali se suprug "izgubio" u beskrajnim prostranstvima Amerike. Od ljubavi, onog prvog poljupca u parkiranom automobilu, obećanja i sreće nije ostalo ništa. Ne budimo maliciozni: takvim ženama, a njih je sve više, preostao je — feminizam.
Mnoge su srećne što su udate i imaju decu, ili što im je pripala čast da svog umornog supruga, svakog dana oko šest časova uveče, sačekaju na pragu doma. Nova boljka ovih žena naziva se "neuroza pet i po" i jedina je njena svetla tačka u toku dana. Kad suprug stiže kući, žena oseća da nešto vredi, odmorna je. Savremena "bela tehnika" obavlja za nju sve poslove u kući. Suprug je, međutim, umoran i tu sad počinje nezadovoljstvo koje se najlakše leči manijačkim gledanjem televizije, a baš ona pretvara ženu u roba koji poslušno izvršava naloge reklamnih agencija. Naoružana takvim savetima,koji su joj dati u trenucima kad ih najspremnije prima, ona s gomilom muževljevih dolara odlazi u "šoping", i eto "izlečenja"!
Ako bolest uzme maha, lečenje je sve skuplje. I zato stručnjaci za reklamu tvrde da nema boljeg potrošača od nezadovoljne Amerikanke.
Stav prema zapošljavanju je veoma patrijarhalan. Radi ona žena koju suprug ne može da izdržava, a suprug koji u Americi ne može da izdržava ženu – nesposoban je i zato se Amerikanke i rukama i nogama bore da muževi budu "sposobni", da oni "padaju s nogu", da im žene "cvetaju od sreće" i da imaju što veći broj kreditnih kartica u mnogim velikim robnim kućama.
Armija nezaposlenih žena je poslednjih godina zavedena feminističkim pokretom koji im obećava da će u njima razviti novi način mišljenja, ali one još i sada isto misle i o novcu i o svojim muževima. Te feministkinje su počele da izgledaju nekako muškobanjasto i umesto da se bore za istinsku ravnopravnost, izigravaju uvređene i napuštene žene. Pokret ima svoje ime, ali kao da se kreće u nekom veoma čudnom, nama neshvatljivom pravcu.
Pričajući o jasnim koncepcijama žena Jugoslavije, pomenuli smo i lepotu prirode, pa i Plitvičkih jezera. Jedna Amerikanka me je upitala da li Plitvička jezera rade i u dane vikenda?! Ne bi trebalo zameriti joj neobaveštenost. U Americi začas mogu napraviti Plitvička jezera; sve se pravi, a žene, kao neka vrsta "upaljača", postaju proizvodi automatizovanog načina življenja i mišljenja.
San svake mlade devojke je da postane sekretarica nekog uglednog čoveka, da mu služi, da on misli, a ona radi. Njen je zadatak da bude neposredna, "slatka", umiljata, da bude poslušna i da što manje razmišlja, i zaista, žene koje manje razmišljaju kao da bolje "prolaze", kao da su srećnije i ponekad smatraju da je to sve za čim su stvarno čeznule.
Kad prime platu, odlaze u velike robne kuće i grozničavo kupuju, kao da time žele da nadoknade svu ljubav koja im nedostaje, jer za "to" niko u Americi nema vremena.
Potraga za odbeglim muževima, onima koji su "otišli da kupe cigarete na uglu", postala je unosan posao za mnoge detektivske agencije. Razvodi su učestali, jer u Americi običan čovek teško može, pored zakonite žene, da izdržava i "prijateljicu". Poznat je njegov ritam u toku dana. Svojoj ženi telefonira oko deset časova da joj saopšti da je srećno stigao na posao; oko podne — da joj kaže kako je imao mali predah za ručak, a vreme dolaska kući je poznato. Taj trenutak ona željno očekuje celog dana i budno motri da ne dođe do nekog "odstupanja". Pa ako dođe do odstupanja u tom mehanizmu, znači da suprug ima neku drugu ženu – on to priznaje i razvod je tu. Okviri vremena koje Amerika nameće toliko su čvrsti da bolje deluju od bilo kog zakona. Prema nezvaničnim podacima, na psihijatrijskim klinikama, za skupe pare, najčešće leže žene koje "imaju sve". Njih muči usamljenost i osećanje da nisu shvaćene i da nikoga ne zanimaju njihovi specifični problemi. Žena je već toliko otuđena da svaki dodir s njom pokazuje da je željna iskrenog druženja i pažnje.
Deca idu svojim putem. Po ceo dan su u školi i "produženom boravku"; ubrzo gube emocionalnu vezu s roditeljima i tako se stvaraju nove armije usamljenih duša.
Veoma razvijen oblik aktivnosti u Americi imaju žene—dobrovoljci, organizovane u mnoga udruženja. One sačekuju turiste, pozivaju u svoje domove. Kad kao turista nisam ostvarila neku vezu sa svojim domaćinom, uvek bih ustanovila da je nezadovoljstvo domaćima bilo veće, jer svi ti ljudi su žedni druženja. Posle takve jedne neobavezne večere s nepoznatom ženom, osećala sam se emocionalno iscrpljenom, jer ona živi sama, razvedena je i želela je da proćaska o svemu i da nadoknadi dane usamljenosti.
Ali, sva sreća: Amerikanka je vesela i često i nije svesna svojih unutrašnjih sukoba, pije dosta lekova protiv glavobolje, protiv bolova u želucu, redovno odlazi na kontrolu da se uveri da nema znakova raka. Sama se testira da ustanovi je li trudna, kupuje upola zgotovljenu hranu, čita "ženske časopise" koji joj savetuju kako da stvori sretnu porodicu. A na svim reklamama za nove automobile, za viski, novi hladnjak, obavezno su tu ON i ONA. Ona s pripasanom keceljom, a On u supermodernom sportskom automobilu. Kakva sreća, kakvo uživanje! Ali, za čim Amerikanka i može stvarno da teži kad joj se samo takve ružičaste "slike" serviraju, kao da joj ne dopuštaju da siđe s oblaka?
(Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 30. jun 1977)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.