Hotel "Šeraton" u Vašingtonu postavio je skele u svojim prostorijama, da bi mogao da primi ogroman broj zvanica koje su bile pozvane da proslave pobedu predsednika Kartera. S pozivnicama, u prostrane sale se ulazilo besplatno, a bez njih, samo uz plaćanje stotinu dolara. Interesovanje građana da budu uz predsednika kad se bude proslavljala pobeda bilo je veliko. Sve je najlepše zamišljeno, planirano, s puno pompe — kako samo Amerikanci znaju.
Izbori su mogli da se prate na ekranima veličine bioskopskog platna, postavljenim u najvećoj sali. Kad je stigla vest da je šef države izgubio izbore — u prostranim salama za stolovima s đakonijama zavladao je muk, organizacija je počela da se raspada, baš kao i četverogodišnja vladavina Džimija Kartera u Beloj kući.
Džimi Karter bio je tog jutra u svom rodnom mestu, u državi Džordžiji, na jugu SAD; tamo je glasao, i očevici pričaju da je sve izgledalo kao da je nemim jezikom tražio da ga njegovi sugrađani ponovo prime nazad, kao običnog građanina koji će pisati memoare i sećati se vremena u Beloj kući.
Iz Džordžije, gde su kamere, pored suza, zabeležile i znake tuge, predsednik Karter je došao u vašingtonski hotel. Bilo nas je oko pedesetak novinara koji smo ga sačekali. Sa svima se rukovao, dok mu je u očima bila seta. Zatim je odlučno i hrabro priznao da je izbore izgubio, ceo sat pre nego što se to zvanično saznalo.
Bilo mu je, naravno, teško kad je saznao da je Ronald Regan dobio izbore s velikom većinom, ali je rekao da poraz prihvata i da obećava da će do 20. januara, kad Regan preuzme dužnost, sarađivati s novim šefom američke države.
Saznajemo upravo da je Patrik Kodel, analitičar i prognozer stanja Karterove popularnosti, obavestio predsednika na početku izbora i otvaranja birališta da je poraz — neminovnost.
U trenucima najveće Karterove nervne napetosti, kad je trebalo da prizna poraz i izgubljenu trku, novinari su nemilosrdno usmeravali kamere prema njemu, da bi registrovali suze Kartera koji je plakao.
Osoblje Bele kuće, koje je planiralo priredbu, ponašalo se dosta osiono; nije predviđalo da će se sve tako završiti. Pojedini među njima ostaće bez posla, pa je razumljivo što su sada nervozni, jer moraju da tragaju za novim poslom. Zli jezici kažu da je supruga predsednika Kartera uzela sredstva za umirenje, da u ovom po nju tužnom času ne bi iskazala svoja osećanja. "Čelična magnolija" bila je "na visini trenutka", i sva je prilika da će pomoći suprugu da se vrati na farmu kikirikija — ali, naravno, s velikom penzijom nekadašnjeg šefa američke države.
Dok se sve ovo zbivalo u Vašingtonu, gotovo pet hiljada kilometara dalje, u Los Anđelesu, novi predsednik SAD, Regan, kao da nije znao šta se zbiva. Kad mu je Karter telefonom javio, bio je, pričaju, krajnje iznenađen, jer još niko nije javljao da je on postao novi predsednik.
Dogodilo se, izgleda, da još nije imao spremno ni crno odelo da bi u njemu primao čestitanja.
Prethodnog dana uvredio je američke žene ponovo tražeći da "umuknu" sa svojim nerealnim zahtevima o jednakim pravima. Time je pokazao svoj konzervativizam, ali je, uprkos tome, dobio izbore!
Na proslavi pobede Regan je izgledao malo nezgrapno. Neki su ga upoređivali sa simbolom njegove Republikanske stranke — slonom.
U Vašingtonu, u to vreme, prozori na drugom spratu Bele kuće, gde su prostorije Džimija Kartera, bili su zamračeni, izgledalo je kao da i vodoskok ispred rezidencije šefa države ne baca vodu ranijom žestinom. Čuvari su se okuplili oko televizijskih prijemnika, takođe nemi.
Zamenik šefa Karterove predizborne kampanje, Hamilton Džordan, nije mogao da nam objasni uzroke poraza. "Republikanci" imaju više novca za vođenje kampanje, i to je odlučilo, rekao je on, uz gorak i tužan izraz lica. Njemu će teško biti da se odvoji od sjaja Bele kuće, tvrde domaći novinari.
Malo ko danas ume da objasni razloge poraza, a još manje kako se moglo dogoditi da najčuveniji instituti za istraživanje javnog mnjenja toliko pogreše u procenama. Odavno se nije desilo da se rezultat predsedničkih izbora zna već dva sata pre ponoći — ranijih godina pobednik se znao tek oko pet časova sledećeg jutra.
Najzad, reč-dve o novom predsedniku SAD, Ronaldu Reganu. Kaže se da je u predizbornoj kampanji pretio svojim konzervativizmom, ali novinari podsećaju da to liči na njegove filmove u kojima je mnogo pucao — ali u vazduh.
Njegovu pobedu ovde već nazivaju "blic-krigom", pa se zato najavljuje "čvrsta ruka" u Beloj kući. On bi trebalo da postane idol Amerike koji će munjevito reagovati na zbivanja, ili, kako je rekao jedan mladi čovek, ponovo dati Amerikancima iluziju da je "biti Amerikanac" lepo i časno, i da je američka nacija najmoćnija na svetu.
Domaći ljudi kažu: "U Belu kuću ulazi kauboj, samo da ne bude pucnjave".
(Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 1. novembar 1980)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.