Pjer Selindžer je gotovo četiri decenije novinar. Stiže tačno na zakazani sastanak u beogradski hotel "Interkontinental", noseći poveću torbu na kojoj su pločice s nazivima svih listova, radija i TV-stanica za koje radi.
Žustrim korakom grabi ka liftu, i uz put fotoreporteru i meni dovikuje broj sobe. Kada smo stigli, vrata su bila širom otvorena, a Pjer Selindžer je sedeo za mašinom i kucao — kao prvak Evrope u daktilografiji. Puši tompus, glasno čita napisano, da bi tekst ponovo pročitao, proverio i svaku reč snimio na magnetofonu, sačekao telefonski poziv, poslao izveštaj, i tek onda mogao da nas primeti i da razgovara.
Pjer Selindžer se proslavio kao komentator najaktuejnijih zbivanja u svetu, a posebnu slavu doneo mu je roman (objavljen 1971. godine) "Samo za oči Predsednika", gde je u formi romana ispričao autentične događaje iz perioda dok je bio sekretar za štampu predsednika Džona Kenedija.
Da li Vam je bilo teško da se za izvesno vreme odreknete novinarstva i preuzmete dužnost sekretara za štampu Bele kuće, da vodite brigu o publicitetu predsednika SAD i da tako "gradite" njegov lik?
Istina je da sam tri godine bio uz predsednika Kenedija, a posle toga i pet meseci uz Lindona Džonsona i moram Vam reći, teško je biti "spoksmen" predsednika SAD. Na takvom mestu čovek radi direktno za predsednika, i u jednom demokratskom sistemu uvek postoji konflikt između vlade i štampe; štampa uvek želi da zna više od onoga što vlada želi da saopšti, a vlada uvek želi da kaže manje od onoga što bi trebalo da kaže. Taj konflikt je stalan, samim tim izaziva velike probleme sekretaru za štampu Bele kuće.
Jeste li u to vreme bili manje novinar, a više političar i kako sada, kad se borite za informacije, gledate na to svoje ranije zanimanje?
Pa, celog svog života bio sam samo novinar! Novinar sam od šesnaeste godine. U svom rodnom gradu, San Francisku, počeo sam da radim za lokalne dnevne novine. Moja majka je bila novinar, rastao sam u novinarskoj atmosferi. Pred Drugi svetski rat, veliki broj novinara je otišao u borbu. I zato su mene, mladog, odmah prihvatili. U dnevnom listu San Franciska radio sam trinaest godina, a posle toga sam dugo godina pisao za jedan nedeljnik. Radio sam i za ABC — televiziju, a sada sam šef radio-televizije ABC, sa sedištem u Parizu.
Radeći u Beloj kući, nisam se mnogo odvajao od novinarstva, jer sam pomagao svojim kolegama da dođu do informacija, a kao dokaz da sam to pošteno i savesno radio je to što su me oni primili u svoje redove nazad, posle završetka mog posla. Taj moj povratak u "struku" nije mi bio težak; štaviše, taj posao mi je bio i od koristi, jer sam upoznao mnogo ljudi koji su mi kasnije, kao novinaru, bili od velike koristi. Na primer, 1978. godine bio sam u Jugoslaviji i održao nekoliko predavanja u Institutu za novinarstvo, i sada me se ti ljudi sećaju i mnogo mogu da mi pomognu. Kontakt je za novinara veoma dragocena stvar.
Mene još vezuju za Džona Kenedija, koji je uživao velike simpatije širom sveta, i to mi ne smeta; uvek me raduje koliko ga se ljudi sećaju, jer je on imao veoma otvoren i direktan način istupanja koji je ljude vezivao. Ne želim da ovo zvuči preskromno — moj posao da budem veza između njega i štampe nije bio onoliko težak koliko bi mogao da bude, jer ja nisam morao da kreiram njegovu ličnost za štampu, on je bio jasno izgrađen, prirodan i prihvaćen. S druge strane, učinio sam dosta, jer smo otvorili centar za informisanje inostranih novinara u Beloj kući i postavili smo posebnog sekretara za štampu za inostrane novinare, a to nikad dotad nije učinjeno, i mislim da je to bio veliki doprinos informisanju o Sjedinjenim Američkim Državama, kao i Informativni centar za tu svrhu, smešten u Njujorku.
Svaki novinar ima poneko sećanje; za koje biste se Vi opredelili?
Bio sam posrednik između Džona Kenedija i sovjetskih rukovodilaca, posebno Hruščova. Otišao sam u Sovjetski Savez 1972. godine, proveo tamo dva dana; šesnaest časova razgovarao sam u "četiri oka" s Hruščovom, što je dosad najduži razgovor vođen između njega i jednog čoveka sa Zapada. Bio sam pokretač ideje o stvaranju "vruće linije" između Vašingtona i Moskve, i osećam da sam doprineo razvoju američko-sovjetskih odnosa u tom vremenu.
Roman koji ste napisali ima pomalo čudan naslov, "Samo za oči Predsednika". Šta, zapravo, znači taj naslov? Koliko ste, u to vreme, znali više od ostalih?
Upotrebio sam formu romana kako bih napisao neke stvari o našem sistemu koje inače ne bih mogao da napišem da sam pisao knjigu o tome. Bio je to, zapravo, moj pokušaj da kažem šta mislim o našoj politici, posebno kad je reč o Latinskoj Americi, gde mislim da smo napravili najveće propuste u ovom veku. Pokazalo se da je sve ono što sam u toj knjizi napisao o Latinskoj Americi počelo da se obistinjuje u događajima danas u ovom delu sveta. Ta knjiga kao da je napisana danas, a ne pre devet godina. Pogledajte samo situaciju u Nikaragvi i San Saivadoru!
Znači, umete da predvidite? Gde je Amerika danas?
Moja zemlja je u veoma promenjivom stanju. Prošli smo teško iskustvo Vijetnama; taj rat je ozbiljno podelio naš narod, izazvao velike probleme i doveo do revolucije američke mladeži za okončanje vijetnamskog rata. A onda, Votergejt! Bila je to ozbiljna politička kriza zemlje. Oba ova događaja zajedno izazvala su slabljenje autoriteta predsednika, a povećanje moći Kongresa. To je dovelo, u stvari, do zatvaranja Amerike prema tuđim problemima. Taoci u ambasadi Sjedinjenih Američkih Država izmenili su umnogome američke stavove, Amerikanci se sada okreću svome predsedniku.
Godina 1980. je kritična za Sjedinjene Američke Države, zbog izbora, iako su izbori pomalo u zapećku, zbog svega što se događa s taocima i oko njih. Problemi koji se zovu "Iran" i "Avganistan" su sada najvažniji, ali ipak — ili ćemo izabrati Kartera ponovo za predsednika, ili ćemo birati novog. Da smo razgovarali Vi i ja pre četiri meseca, rekao bih Vam da Karter nema nikakvih izgleda da ponovo bude izabran, ali sada — sve je na njegovoj strani. Svi kritikuiju Predsednika, ali sada kad je on dobro postupio u delikatnoj situaciji, svi su oko njega. Njegova popularnost popela se sa dvadeset pet na šezdeset pet procenata, ali čim nečija popularnost može tako naglo da skoči, ona isto tako naglo može i da padne. Sada se postavlja pitanje: kako će stvar oko Irana i Avganistana biti dalje vođena? Od toga sve zavisi.
U čemu je, prema Vašem mišljenju, najbitnija razlika demokrata i republikanaca?
U nas se ljudi više vezuju za ličnost nego za ideju, mislim za partiju. U nekim slučajevima je partija kojoj neki kandidat u izborima pripada manje važna od njegove ličnosti, a nekad se stavovi partije kojoj kandidat pripada prilagođavaju ličnosti koja će predstavljati tu partiju na izborima. Ali, ipak postoji bitna razlika republikanaca i demokrata, i ona je u — ekonomiji. Republikanci misle da je ekonomija vezana za kapital velikog biznisa, što mogu samo velike firme s dobrim poslovima, a demokrati misle da je ekonomija zemlje u radu velikog broja ljudi. To je suštinska razlika u filosofiji dve partije.
Kakve osobine ima dobar novinar?
Mora da bude radoznao; sve mora da zna i da ima veliku želju da sazna; mora mnogo da radi, da ne zna za radno vreme i da svojoj priči da maksimalnu objektivnost. Jer, svaka osoba ima predubeđenja, vaspitanje, a sve su to okolnosti koje utiču na formiranje i stvaranje novinara i novinarskog prikaza. Svako iskustvo ostavlja trag na proces našeg zaključivanja i može da ugrozi objektivnost izveštača. I zato, svaki novinar bi trebalo da izgrađuje objektivni stav prema događaju. Dobar novinar je onaj kojem veruju i koji govori i piše istinu. A veruju mu zato što se sećaju događaja kad je novinar izveštavao i objavljivao tačne podatke.
Da li Vama, gospodine Selindžer, svi veruju?
Ne, ne veruju mi svi, ali ja se stalno trudim da zadovoljim sve uslove o kojima sam Vam govorio, kako bi mi što više ljudi verovalo.
(Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 1. januar 1980)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.