Henri Kisindžer, nekadašnji šef Stejt departmenta, šef Saveza za nacionalnu bezbednost (u vreme Niksona) i državni sekretar (u vreme Forda i Niksona), poznata ličnost sveta, izvesno vreme je bio bez posla. Nije znao kojem će se univerzitetu privoleti, dok se najzad nije odlučio za Džordžtaun, jedan od najstarijih, na kojem će, kako kaže, predavati diplomatiju.
Kad sam stigla u Vašington, nisam još znala s kim ću da razgovaram, i čije ću pragove da obijam. Sve moje prvobitne namere o ekskluzivnosti su propale. S Karterom sam mogla da razgovaram jedino telefonom kad se obratio naciji, ali konkurencija je bila prevelika. Nova vlada, zajedno s ogromnom administracijom, kao da se još nije raspakovala u Beloj kući, i rokovi za intervjue protežu se do kraja 1978. godine. A ja sam planirala da u Sjedinjenim Američkim Državama ostanem dva meseca.
Zalutala sam u Vašingtonu. Izašla sam iz autobusa kod "pogrešne" samousluge. Raspitivala sam se gde se nalazim, i jedan ne mnogo užurbani Amerikanac, kad je video kako se teško snalazim, ponudi se da me odveze. Razgovor u automobil u počinje.
"Odakle ste, šta radite? Kao novinar, s kime ste želeli da razgovarate?"
Ni sama ne znam zašto, kažem mu da bih rado intervjuisala Kartera, govorila s njegovom suprugom, s Kisindžerom, a i s Kisindžerovom suprugom — ali ko će do njih da dođe, vreme mog boravka je kratko.
Čovek kaže da je bio zaposlen u NASI i da je ta organizacija sada rasformirana, da je ranije imao "teške" veze, ali da ih više nema. Ipak, može da mi da adresu gde mogu da potražim Kisindžera. Ulica K-1800!
Ogromna je ta kuća, mislim da ima sto četrdeset spratova. Osećam se obmanutom, ali uporno čitam sva imena i institucije koje koriste prostor u ovom oblakoderu. Ali, na petom spratu je neka škola. Institut za spoljnu politiku. Ulazim u lift, a iz njega u predivne kancelarije gde za stolom sedi sredovečna sekretarica, koja ispred sebe ima toliko dugmića da pomislite kako je zadužena da lansira rakete.
Je li tu gospodin Kisindžer? — pitam.
Ona, zaprepašćena, kaže da ne razume moje pitanje. Ponavljam, a ona poziva nekoga. To je Jan Vondraček, čovek koji razume koga tražim. Uvodi me u kancelariju i pita odakle mi adresa. Mojoj priči kao da ne veruje.
Kaže da će mi javiti gde mogu da "uhvatim" doktora Kisindžera. A o nekom intervjuu nema ni govora. Nudi mi viđenje na "živo". Nagledala sam ga se, kažem, hoću razgovor. On ne propušta, obećava da će mi se javiti.
On se meni ne javlja, ali ja njemu telefonom svakog dana, i konačno mi jednoga jutra, kao bez duše, saopštava da će Kisindžer održati uvodno predavanje na Džordžtaun—univerzitetu u jedanaest časova.
Tu ga zaista i srećem. Svi su uskomešani, žele do njega. Posmatram ga. Hladan čovek koji se ponaša kao da se ništa nije dogodilo. Hoda kao paun, obraća se drugima s visine, ali ne bez šarma. Iako nije ono što je nekad bio, nema dana da televizija u najgledanijim emisijama vesti ne snimi Kisindžera u nekoj od "akcija.
Nisam jedini novinar na ovom skupu. Vešti Vondraček je "ekskluzivno" obavestio još neke moje kolege. Svi očekuju konferenciju za štampu. A šta ako se ne održi?
Prilazim mu iznenada, ne obazirući se na upozorenja.
Gospodine Kisindžer, ja sam novinar iz Jugoslavije, i molim Vas da za mene odvojite malo vremena.
Mislite, intervju? Sadašnji sekretar za inostrane poslove, gospodin Sajrus Vens, moj je dobar prijatelj, i ja ne dajem intervjue o politici.
Znala sam da je tih dana Kisindžer obećao intervju Daglasu Karteru, uredniku londonskog Opservera. Pročitala sam to kasnije.
Doktore Kisindžer, znate li da Vas neki smatraju ratnim zločincem? Prete demonstracijama protiv Vašeg povratka na Univerzitet. Otkud to duboko neprijateljstvo?
Nije interesantno pitanje zašto me univerzitetska sredina smatra takvim. Mnogo je zanimljivije otkud tako strašna mržnja intelektualaca prema meni. Razumem kad se ljudi ne slažu s individualnim odlukama kao što je bila ona u vezi s Vijetnamom. No, smatrao sam da bi intelektualci trebalo da shvate tragediju situacije i položaj čoveka koji dolazi u svoju kancelariju i nalazi pet stotina pedeset hiljada Amerikanaca upletenih u rat. Kako se izvući odatle a ne povrediti čast američke nacije? Mi smo iz godine u godinu smanjivali broj američkih trupa u Vijetnamu, a o tome jesmo li mogli da se povučemo godinu ranije ili ne, moglo bi dugo da se raspravlja. Ja ne bežim od diskusije jesmo li bili u pravu ili ne, ali ako već govorimo o tome da li neko voli rat ili da li je neko ratni zločinac, valja se upitati da možda neka od tih grupa nema potrebe za simboličnim neprijateljem. Kad god se pomene Vijetnam, oni počnu da izlaze iz rovova, kao na nekom sastanku ratnih veterana. Pokušavaju da obnove slavu šezdesetih godina, kada su sve institucije lako mogle da budu napadnute. Mislim da je krajnje vreme da se debate o Vijetnamu najzad završe.
Vas prati epitet "usamljenog vuka". Koristili ste pomoć svojih saradnika — profesionalaca, ali ste u suštini sami vodili spoljnu politiku?
Svak ko se nalazi na nekom važnom položaju biva kad-tad napadnut. Ja sam se trudio da oblikujem spoljnu politiku, a ne samo da izvršavam odluke administracije. Svi jaki državni sekretari pokušavali su to da urade, a to je u izvesnom smislu usamljenički potez.
Mislite li da je mogućan detant sa Sovjetskim Savezom?
Na detant ne bi trebalo gledati kao na nešto što zavisi od dobre volje Sovjeta, ili od iznenadne promene u njihovom stavu. Detant valja posmatrati kao koegzistenciju dva ideološki oprečna sistema, jer bi alternativa koegzistenciji mogla da bude kataklizma. Problem je u tome: živeti zajedno, a ne odreći se osnovnih principa.
Uzevši u obzir odnos između Sovjetskog Saveza i Kine, je li mogućno nastaviti detant s obe sile?
Teško je, ali mogućno. Naši zajednički interesi su različiti: naš zajednički interes sa Sovjetima je sprečavanje nuklearnog rata. Zajednički interes s NR Kinom je sprečavanje onoga što oni nazivaju hegemonijom jedne velike sile.
Ja Vas neću pitati o politici, nego o Vašem novom poslu profesora?
Nije to nov posao. Bio sam dugo profesor, i sada se samo vraćam starom poslu. Ne želim da o tome sada razgovaram s novinarima. Ne bi bilo fer. Za nekoliko meseci, možda.
Govori se o Vašim memoarima. Šta će oni sadržati?
Sami kažete: "memoari". To je i odgovor na to o čemu će biti reči.
Kažu da ćete dobiti honorar od milion dolara?
Vidite, to se zna. To je posao kao svaki drugi.
Kisindžer kao da ima nekoliko izraza na licu. Oni ne otkrivaju mnogo. Emocije ostaju nedorečene. Komunikativan je, ali u suštini verovatno najsrećniji kad je sam.
Da li je ikad iko saznao šta on misli, i da li istinski misli ono što kaže? Stiče se utisak da ceni saradnike. Bio je okružen mnogima koji su samo čekali njegov mig. Da li su takvom pažnjom okruženi svi profesori univerziteta u Americi? Gledajući ga, znala sam da nikad ne bih poželela da sednem ispred njega kao student.
Kao državni sekretar, Vi ste se zamerili mnogim profesorima univerziteta. Kako se sada osećate, da li strahujete?
Ne bojim se. Tada su bili protiv mene, jer sam bio na vlasti. Sad više nisam na vlasti. Sada sam kolega. U to ne verujem. Zvali su me da dođem. A i moje iskustvo nije nevažno.
Kako sada živite?
Sporije nego pre. Nije mi neprijatno, nisam nezadovoljan. I dalje dosta radim. Ja sam takav čovek: u svakoj situaciji umem da se snađem.
Da li ste proračunati?
To vi, novinari, najbolje znate. O meni se i dalje svašta piše.
Da li ste se smirili?
Nikad nisam bio nemiran. O tome se samo mnogo govorkalo. Volim da se proveselim, a to je bilo, vrlo često, nespojivo s funkcijom državnog sekretara.
Da li Vas nova administracija konsultuje?
Ipak niste odoleli, postavili ste mi pitanje iz oblasti politike. Novinari teško mogu bez politike.
(Mira Adanja-Polak, „Amerikanci“, 1. jul 1977)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.
Upornost je čudo.