Beograd se izgleda pomirio sa blokadom i sa ne baš dobrim izgledima da se ona uskoro ukine. Već dva puta je neko pokušao da mi pošalje knjigu u Beograd iz belog sveta, ali su je zaustavili. Sami sebe zatvaramo! Rešili smo da načinimo sopstvenu kulturu, sopstvenu istoriju i da nas bude baš briga za sve koji nas ne vole.
Jedna mlada novinarka vratila se iz Amerike bez priče, bez reportaže, bez intervjua, ali sa kazivanjima da u Americi niko neće da razgovara, jer dolazi iz Srbije. Priča da je nemoguće dobiti intervju, da nas svi grde, "pljuju", da nas svi osuđuju. Bila sam iznenađena takvom obaveštenošću i da Amerikanci konačno i znaju gde smo, šta radimo i zašto nas ne vole. Moj utisak nije nikada bio takav. Retko me je neko pitao odakle dolazim, a kada bi to i sanali, osećala sam njihovo razumevanje za ono što nas je snašlo.
Zatvorenost menja Beograđane. Teško prevaljuju kilometre do Sofije, Budimpešte, Temišvara, ako bi i ma gde otputovali. Počeli su da uživaju mazohistički u svojim nametnutim mukama, obračunavajući se sa novim gazdama koji su iznikli u poplavi lova u mutnom. Moja najveća dilema je da li imam prava da rušim sliku Beograda u pismima koja vam pišem. Da li smem da vaša osećanja u tuđini trujem užasnom realnošću koja me okružuje. Da li smem da dirnem u vama "sveto", vaš dom, jer daleko ste od kuće i ponekad kada pada kiša i stvari ne idu kako vi hoćete u tuđini, idealizirate.
Šta da vam kažem, postajemo jedna mala "carevina" u kojoj se ljudi sami imenuju, sami sebe proizvedu u nešto što nisu, i tako snižavaju nivo.
Od nedavno postoji izuzetno dobar spreg novog i starog. Vi pojma nemate koliko je na ceni neki mali čajnik iz koga pijete svoj jutarnji čaj. Neko bi tako rado platio za njega dvadesetak dolara i dodao priču da mu je to ostalo od babe. Možda je taj mali detalj jedini optimizam koji sada vidim, i da ovi novodošli žele da nauče i da sa počnu lepo ponašati.
Novi dinar nas je ojadio. Sve je užasno skupo i teško se normalno živi. Ne možete više otići na po deset ćevapčića sa lukom – to je izdatak. Ljudi se stide svoje sirotinje. Deca plaču što ne mogu da kupe ono što vide. Beograd me podseća na Prag nekada u kome svega ima, ali ne možete sve da kupite. U Beogradu se može nabaviti skoro sve što ste zamislili, ali 100 dolara je ovde smešno mala cifra. Ovde se govori o hiljadama maraka, onako usput na ulici, i vara se u hiljadama maraka van ulice. Saloni nameštaja sa najluksuznijim italijanskim dezenima dopremaju se kamionima humanitarne pomoći da bi ušli u stanove onih koji grade po brežuljcima vašeg Beograda.
Videla sam krstove na vratovima svih pevačica, a krstove očekujem i na vratovima poslanika. Otrežnjenje od neverovanja je tako dramatično da sam krst videla razapet i u jednoj flaši rakije.
Pored svakodnevnih rutinskih poslova najviše se bavim obrazovanjem gledališta kako bi ljudi ovde gde živimo prestali da se plaše moćnika. Ljudi ne znaju šta su njihova prava, a sudova se boje, jer su spori, a advokati koštaju. Nemate šanse da se sa državnim preduzećem obračunate, jer sve je na njihovoj strani. Od kada sam vam poslednji put pisala o užasnim telefonskim računima, stvari su se izmenile utoliko što je Pošta delimično priznala grešku i umanjila te račune za 60 procenata, a da je sve to ostala još uvek velika cifra. Međutim došlo je do organizovanja oštećenih telefonskih pretplatnika koji su u toj kategoriji kada su njihovi prijatelji i rodbina zvali na račun Beograda iz inostranstva i dobavili dokument iz Američkog PTT-a koji kaže da je Američka telefonska kompanija redovno slala našoj pošti svakodnevno, koliko su pretplatnici razgovarali. Ali samo minutažu, a da naša pošta to obračunava po svojim cenama. Takav dokument ukazuje da je možda naša pošta kažnjavala sve one koji razgovaraju sa inostranstvom i sprovela svojevrsnu blokadu nad svojim pretplatnicima.
Ali ja vas uveravam da ja sve ovo ne bih opažala da tu i tamo ne mrdnem iz Beograda u svet. Tako zadržavam čist razum i mogućnost logičkog rasuđivanja, jer su sve vrednosti i ljudski odnosi pomršeni.
Da li ima nešto lepo. Sutra je venčanje u Hajatu. To je velika fešta. Mladoženja je sin jedne Dorćolke i Indusa. Sreli su se onda kada je Beograd bio stecište međunarodnih događaja. Momak se rodio u Beogradu. Upoznao u Beču, gde sada živi, Španjolku i venčava se u Beogradu, koji najviše voli na svetu. Ali Hajat nije Beograd.
Da li ima još nešto lepo? Odjek emisije na Date line NBC o humanitarnoj aktivnosti princeze Jelisavete Karađorđević, njenoj poseti rodnoj kući Beli Dvor u Beogradu. Emisija je Amerikancima dala jedan novi ukus ove zemlje van kuršuma i ratnih razaranja. Telefon mi zvoni, ljudi iz Amerike zovu, hoće da pomognu. Ne pominje se blokada, ne pominje se etničko čišćenje, samo humani gest Amerikanaca. I to je Amerika.
Sinoć je centralni dnevnik demantovao vest da nijedan lekar ne sme da napiše recepte veće od vrednosti od 10 dolara dnevno. Kažu da niko nije dao takav nalog lekarima, ali ako lekari i dalje pišu ograničeno i restriktivno recepte nikakav dokument im nije ni potreban. Do dana današnjeg još nisam uspela da imam pravi odnos prema demantima.
Profesor Jerotić je bio nedavno gost u programu. Pitala sam ga koliko smem da verujem ljudima koji se sada prikazuju u drugom svetlu, a znam da su zagovarali potpuno drugačija mišljenja od ovih sada. Kazao mi je da treba verovati u promene ljudskih duša i uma, da im treba dati šansu. Ovo je mutno vreme, a u njemu je teško opstati čista obraza.
(Mira Adanja-Polak, „Hello Belgrade“, 1. april 1994)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.