Kada neko daleko, na par hiljada kilometara od Beograda upita: "Šta ima novo", a ja u kratkom i skupom telefonskom razgovoru treba da odigram agencijski teleprinter, onda iz Beograda javljam da u njemu, bez obzira na sve užase, more i obračune, nije dosadno.
Beogradski televizijski program još uvek Beograd tretira kao velegrad i glavni grad istina smanjene Jugoslavije, ali u njemu sve više ima i onih koji ne služe na čast nijednom gradu, nijednoj zemlji i nijednoj sredini. O aferama smo čitali kod drugih, a poznavaoci promena u društvenim sistemima Istočne Evrope sve češće govore o tipičnim znacima prelaska političkog sistema u nas iz takozvanog komunizma, čitaj socijalizma, u demokratiju. Družimo se sa Dafinom Milanović, vlasnicom svojevrsne privatne banke u Beogradu koja dajući ogromne kamate nije uspela da svoje obaveze isplaćuje namamljenim štedišama. Njena konkurencija, gospodin Jezdimir Vasiljević, koji je zadržao svoj imidž seoskog gazde i ostao "gazda Jezda", sa svojom privatnom štedionicom JUGOSKANDIK napustio je Jugoslaviju, obilazi svet i šalje telefakse naredbodavne sadržine. Već vic kruži gradom – JUGOSKANDIK je otišao, a nama ostavio JUGOSKANDAL. Ovih dana je poginuo i jedan pripadnik obezbeđenja ispred DAFIMENT banke. Došlo je do obračuna, par njih je povređeno. Benzina nema, život je skup. Oni najhrabriji i najtalentovaniji pomislili su da mogu da odu, da Beograd gumicom izbrišu, ali ih uvek otkrivaju neka tužna i nostalgična pisma koja roditelji, tetke i rodbina krišom uz kafu čitaju komšijama.
O čemu da javim iz Beograda… "Svi smo dobro i zdravo". Tako su pisma počinjali naši stari, više reda radi, ali tog reda više nema. Obično se nešto moli, traži, strah raste, svi su nas pritisnuli. Nema više ni tog nestrpljenja koliko se oseća beznađe i osećaj napuštenosti od čitavog sveta, ali ono što najviše boli je osećanje napuštenosti od onih koji su otišli, a možda su mogli nešto i da promene. Ja još ne mogu da verujem da smo baš sve slagali, ali su naše poluistine bile tumačene na Zapadu mnogo pristrasnije. Medijski rat nismo dobili, a ovde po Beogradu pojedinci jure najobičnijeg dobronamernog stranca koji će možda, pritisnut lepim vaspitanjem, izjaviti da protiv Srbije ništa nema. Svesna sam da više ne mogu ići podignute glave ubeđujući ljude u stvari u koje se možda ni sama nisam uverila i da ne mogu antagonizirati čitav svet tvrdeći na rečima jedno, a radeći nešto drugo. Beograd kao da se suočava sa novim običajima, kao da svi misle da smo stvarno samo seljačka nacija. Pre neki dan sam uveravala prijatelje novinare iz sveta da smo nekada imali i građanske salone, da su postojale dobre kuće, da smo bili najbezbedniji u Evropi, a oni su primećivali da, i pored bede koja se oseća, postoje vrlo bogati ljudi. Zato je bio svojevrstan novinarski poduhvat kada sam u emisiju Beogradskog programa pozvala najvišeg inspektora u novonastaloj finansijskoj policiji. Finansijska policija do sada u nas nije postojala. Pitala sam ga da li je moguće da takva policija ostane van domašaja mita, korupcije i obmane. Pitanje mu se nije dopalo. U goste sam pozvala i profesora Ljubišu Lazarevića, profesora na Pravnom fakultetu, jednog od najvećih eksperata za krivično pravo kod nas. Treba da gledalištu objasni da se ne može neko oklevetati na televiziji, u novinama, u javnosti pre nego što mu je izrečena kazna za delo koje je učinio. Političari u Skupštini izgovaraju jedan o drugome najstravičnije optužbe. Za to ne odgovaraju. Mi još uvek nemamo Zakon koji će regulisati odgovornost za klevetu. Da li će razgovor sa stručnjakom koji je obišao svet učiniti nešto da se Zakon o javnoj reči uvede. To su motivi kojim se povodim kada se ovih dana opredeljujem za sadržaj programa.
Proleće u Beogradu je neumitno lepo, ali razgolićuje sve probleme. Vidite češće da nemate, na suncu se lakše uporedite, na suncu se sve više vidi, a dolazi i leto koje će nas suočiti sa strašnom činjenicom da je naše parče mora tako jako malo da nećemo imati gde peškir na plaži da stavimo, ako do mora uopšte stignemo. Sve se računa u markama, Nemci su nas već okupirali, bar valutom koja je tako čvrsta, dok iz dana u dan sve više raste, a naš jadni dinar sve više pada.
(Mira Adanja-Polak, „Hello Belgrade“, 1. april 1993)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.