Beograd sada gledam iz Budimpešte kroz oči i uši svojih prijatelja. Posle divne večere u kolima slušamo muziku Đorđa Balaševića, pesmu o Vasi Ladačkom. Balada o jednom ubogom i siromašnom Vojvođaninu, govori o želji da se ima puno lanaca zemlje, konja vranih i razigranih, puno para… Ali Vasa Ladački to sve dobija, jer se ženi bogatom ženom koju ne voli i umire od pića sa poslednjim rečima na usnama, da je život uzaludan ako nisi s onom koju voliš.
Moji prijatelji sada žive u Budimpešti, potrpali su sve svoje stvari i pobegli od sankcija u novi život. Rade krvavo, lepo žive, svega imaju, ali da li taj život vole? Baladu o Vasi Ladačkom obožavaju.
Tuđina nije laka i nema onog koji će me u to ubediti. Ja sam se rodila u Budimpešti, volim taj grad, zadrhti mi srce od pomamljene ciganske violine, onako u društvu uz neko lepo vino. Ipak se više naježim kada čujem neko skakutavo kolo. Volela sam da dolazim u Budimpeštu i ranije, sada se radi o moranju, tranzitiram. To je već sasvim druga stvar. Situacija u zemlji kada ste izvan nje izgleda dramatičnije. Sve podseća na čekanje ispred operacione sale u koju ne možete da uđete i u stalnom ste iščekivanju rezultata, a iz procesa odlučivanja ste isključeni.
Nema više naših ljudi koji se bacakaju po djuti-fri šopovima pred ulazak u avion. Putuje samo onaj ko mora, jer istinski rečeno nigde nikom ne može biti dobro, ni onima koji su otišli, ni onima koji su ostali. Kada rođenoj zemlji ne ide dobro, svi se osećamo pomalo krivi. Pred put mnogo je poziva, pitanja. Put za Ameriku nije više česta pojava. Nositi pisma, obaveza je, kao i lekove. Da ne govorim da bi čovek mogao postati pokretna banka, jer svako želi da pošalje novac i ponešto. Veze su pokidane, sankcije pokazuju oštre zube, a mi se junačimo u ne znam već čemu. Beograd je bio tako blizu Njujorka. Nekada dnevni letovi, novine u istom danu, znali smo sve. Sada je Njujork daleko. Nema one razmene temperamenata, jer i oni mladi ljudi ovde nisu više poletni, drčni i samosvesni. Borba za opstanak ih je promenila. Ono što za mene predstavlja jednu potpuno novu kategoriju Beograđana u Njujorku su ljudi koji se sada, zbog krize, izgubljenih pozicija prvi put suočavaju sa jednom, za njih potpuno novom aktivnošću – plaćanjem sopstvenih računa, iznajmljivanjem stanova za sopstvene pare i početkom novog života običnog građanina kojeg ne izdržava država. Pošto žele da žive u Americi, i to u Njujorku, to moraju da plate. U Americi je trenutno razvijeno traganje za bračnim partnerom samo da bi se došlo do "papira". Bila sam svedok kada su u društvu već opečene Amerikanke, mladoj devojci savetovali da ne podlegne čarima Jugoslovena, upozoravajući je da je njegova umiljnost usredsređena na što brže dobijanje dokumenata. To, kažu, više nije samo čaršijska priča.
Svaka dogodovština i nesreća kod kuće daje novi podsticaj da se ostane u Americi, da se sačeka srećna zvezda, jer ta zvezda ovde treperi nekako jače i stalno imate utisak da ćete je dohvatiti, sigurno već sutra. U Beogradu nema tih zvezda repatica, utihnule su, ne svetle izazovno, ali zato stojite čvrsto na zemlji i ako ste raščistili sami sa sobom šta je suština života i asketski gledate na stvari, onda je sve u redu.
Mlada američka spisateljica, govori odlično srpski, smatra da je Beograd i lep i topao i da su ljudi u njemu pravi. Najlepše trenutke i dan danas provodi na Adi. Ništa je ne može odvratiti, čak ni trgične priče naših ljudi o užasima rata i nemaštini. Amerikanka razmišlja da živi u Beogradu. Njena vršnjakinja obigrava oko američke ambasade i pokušava da se useli u Ameriku. Svako ima svoje razloge i svoju priču. Gde je sreća – u Njujorku ili u Beogradu?
Ne viđam mnogo naših ovde. Volim više da slušam, da gledam, da konstatujem. Amerika iz Beograda izgleda primamljivo sve dok u nju ne stignete, dok joj se divite iz daleka. Dok joj se udvarate ona je čednija i nežnija. Kada ste zavedeni i dolazite zauvek, Americi niču zubi, ubacuje vas u mašinu za mlevenje, a kod kuće još niste prošli ni centrifugu mašine za pranje. U Beogradu toliko puta možda niste imali, ali to nemanje ne može da se poredi sa osećanjem bespomoćnosti kada se bez dolara u džepu nađete na ulicama Njujorka.
Ono čega u Njujorku više nema to su zadrigli jugobiznismeni i državni činovnici koji zbog sankcija više ne primaju platu. Njihove žene, njihova deca, ne umeju više da žive kod kuće, u Jugoslaviji. Uostalom, imaju jak razlog. Jugoslavija ovde više ne postoji. Hoće i dalje da stanuju u centru, ali ko će to sada da plati? Ne snalaze se. Po tri bloka nisu prelazili peške, dolazio je vozač. Sada treba plaćati taksi. Pitaju i kažu da se Beograd proseljačio, ne prepoznaju ulice, ljude… Strašno je, strašno je…
Silan svet se okupio oko hotela Šeraton na Menhetnu. Čovek je hteo da skoči sa krova zgrade. Ambulantna kola su ga odvezla. Nije skočio. Komentari okupljenih ljudi su bili različiti… Ja sam se samo raspitala da nije neko od naših, da nije neki stranac. Uverili su me da je bio Amerikanac. Imao je dušu, srce. Bilo mu je teško. Zamislite, u Njujorku.
(Mira Adanja-Polak, „Hello Belgrade“, 1. jun 1993)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.