Velika je vrućina. Po količini vlage, skoro kao njujorška, ali, u Beogradu ljudi nemaju erkondišne. Oni tek od skoro ulaze u modu, i to u naša najsiromašnija vremena. Inače, kriza stiže, a vaš reporter svako svoje javljanje treba da začini dokazima.
Ulazim u novinarsku sobu televizije. Dežuran novinar, majka malog deteta, je u stanju blage panike. Svako jutro ustaje u pet i čeka u redu za mleko. Smenjuje se sa mužem, ali ne uspeva uvek da ga dobije. Kako može da radi, ko će nabaviti mleko, govori usplahireno. Zovem direktora mlekare i objasnim mu problem. Pitam ga, kako može novinar da da neki rezultat u poslu ako njegovo dete nema mleka? Organizujemo nekako prevoz, jer mlekara je izvan grada, a benzina nema i dopremimo 30 litara mleka koje mlada majka stavlja u zamrzivač, a vaš reporter dobije na poklon sladoled. Pokušavam da direktora mlekare pozovem u goste, u televizijsku emisiju, a on mi savetuje da snimam "krave koje su u ovo vreme prave gospođe".
Beograd je preplavljen raznim salonima za relaksaciju, masažu, kozmetiku… Pojavio se, do sada vešto skrivan deo "stručnjaka", koji leči od svih posledica krize. Po Beogradu pojavljuju se ljudi koji pričaju sami sa sobom, a pre neki dan duž Knez Mihajlove ulice videla sam tri čoveka koja su zaspala po kapijama, kao da su u svojim krevetima.
Mnogi su se vratili sa mora sa utiscima koje ni jedna turistička agencija ne bi želela da štampa u svom propagandnom materijalu. Kažu da taksisti na crnogorskom primorju umnogome podsećaju na one u Velikoj jabuci, koliko po ceni, toliko i po osionosti. Dok monetarni fond u svetu država članicama postavlja uslove, dotle ovde postoje novi zaokreti. Sve novootvorene štedionice i menjačnice su zatvorene, a dilere novca jure policajci u civilu, koji se predstavljaju kao obični građani koji žele da promene devize. Zbog svega toga, u jednom uglednom listu izašla su uputstva i saveti za spašavanje novčanih rezervi (1 dolar je 1.60 DM):
1. Ako još imate 100 DM u kući, ne dirajte ih, možda ćete od njih živeti cele iduće godine – razmenite ih u sitne novčanice.
2. Ako imate više od 1.000 DM, ne plasirajte ih ni u jednu štedionicu ili banku, rizik je prevelik.
3. Ako imate više od 10.000 DM, ne kupujte ni auto, ni novi nameštaj. Nemojte ih ulagati u kafić ili trgovinu. Dolazi oseka mušterija i plima poreskih izvršitelja. Kupite eventualno obradivu zemlju ili zanatsku radionicu.
4. Ako imate znatnu količinu novca ili zlato i nakit, ne držite ih kod kuće. Kada vam stave nož pod grlo, moraćete da otkrijete ta mesta. Sef u banci najmanje je rizičan, ali nikada ne znate koji manijaci mogu zauzeti banku.
5. Ako vam novac nije potreban za golo preživljavanje, uložite ga u obrazovanje svoje dece, najbolje u inostranstvu. Možda će ovde znanje jednog dana vredeti, ali ni to nije sigurno.
6. Ako ste "običan" građanin, samo sa platom, odmah otvorite tekući račun u banci i pišite čekove u potrebnim količinama i pre nego što primite platu.
7. Ne gajite nadu da će ova vlast obezbediti "racionalno snabdevanje". Ulažite u nekvarljivu hranu, konzerve.
8. Ako imate prijatelje ili rođake na selu koje ste godinama izbegavali, a njihovu decu niste primili na školovanje, pokušajte da to što pre ispravite.
9. Ako ste počeli da prodajete "kućno srebro" požurite i pokušajte da prodajete brzo dok još ima onih koji to mogu da kupe, jer ćete uskoro čitavu vikendicu morati da prodate za tablu slanine.
10. Odbacite definitivno ono "neće valjda" i sprečite ono čega se plašite.
11. Ako imate oružje, ne iznosite ga iz kuće, jer vam se može dogoditi da se ne savladate, a možda će vam zatrebati da branite ognjište od onih koji su pogrešno investirali u ovom pripremnom periodu.
U Beogradu se sve češće čuje "napolje" umesto imena država u koje se putuje. Svi se nekako ponašaju kao da su negde unutra. Možda i nije sve tako zatvoreno koliko se mi zatvoreni osećamo.
Po malim mesnim zajednicama su redovi od ranog jutra. Sastavljaju se spiskovi penzionera koji iz rezervi dobijaju ulje, šećer i brašno, po znatno nižim cenama od prodajnih. Svađe se čuju od ranog jutra – šta uraditi ako je bračni par u pitanju, a oba su penzioneri, da li oni mogu dobiti duplo sledovanje.
Autobusi više ne voze do kvantaške pijace, gde se na veliko još moglo dobiti nešto jeftinije. Jutros je u Knez Mihajlovoj ulici seljak raširio svoju malu ponjavu kao tezgu. Čitav grad je kao pijaca, ljudi tumaraju, trguju izbezumljeno, pokušavaju da prežive ova vremena.
Mladi i dalje dolaze do poslednjih muzičkih hitova sa zapada, a devojke pokušavaju, sve umornije da prate modna zbivanja. Ali ne postižu ni pola od onoga iz prošlog meseca. Oni koji su na školovanju u inostranstvu, bili su kod kuće. Ne znaju gde pripadaju. Prijatelji odavde kažu da je divno što su tamo, daleko, a oni bi dali sva ta blaga da budu pored svojih prijatelja u ovom za njih više neprepoznatljivom Beogradu. Roditelji ćute i ne govore svojoj deci o tegobama. Deca, koja su otišla po sili situacije su već zrela. Sve im je jasno, sve vide i sve više i češće ćute kada dođu u Beograd.
Vrućina je velika, a samo iz nekoliko podruma u Jevremovoj ulici vas zapahne leden, memljiv vazduh prošlosti, spokoja i odbeglog mira našeg Beograda.
(Mira Adanja-Polak, „Hello Belgrade“, 1. avgust 1993)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.