Sedim uvijena u ćebe. Gledam kroz okruglo prozorče mašine za pranje kako se obrće veš različitih boja. Deterdžent je uvozan. Kupila sam ga na pijaci. Sa televizora dopire do mene glas spikera koji apeluje da se isključuje struja, jer ako to ne činimo, Beograd će ostati u mraku nekoliko dana.
"Deep freeze" je prepun. Ubijene su životinje: jedno tele, jedna svinja, kokoške, patke… Obnovljene su sve diplomatske veze sa selom. Ako nestane struje, sve će se otopiti – ostaćemo bez hrane.
Vikendicu su obili i odneli svu tehniku, pokućstvo i slike sa zidova. Bili su i pre toga jedanput, ali tada su samo prespavali, pa su se verovatno vratili po plen. To je naša porodična kuća na samoj obali Srebrnog jezera. Gleda na Rumuniju. Tu se okupljala cela porodica – deo koji je ostao na ovim prostorima posle Drugog svetskog rata i deo koji se i sada opredelio da ovde ostane. Da li su nas pogrešno vaspitavali da ne idemo sa ovog tla? "Svuda prođi, svojoj kući dođi", sa osmehom su me roditelji dočekivali oduvek pri povratku sa dugih putovanja.
Ujak iz Vašingtona pita da li su slike bile vredne. Odgovaram: "Ne." Bile su lepe. Otkrivala je moja majka celog svog života nadarene slikare. Sin iz daleka pita da li su uzeli naslikane konje vrane. Uzeli su i njih!
Da li naša kuća preseljena u Njujork može da maskira gorak ukus tuđine. Koliko će ovo ovde ovako da traje?
Neko se dosetio u ovoj bedi i počeo da hrani taštinu novopečenih bogataša u Beogradu. Plati se dobro i nastaju novi porodični grbovi. U grb se ubacuje ono što naručilac voli: simbol onoga što ga je obogatilo. Neko hoće pticu, neko voljeni predmet, a neko možda i kantu za benzin. Da li se sada tako postaje uvaženi građanin? Prijateljica me uverava da unuk jednog takvog skorojevića i ratnog profitera neće imati ama baš nikakvih problema kada završi Sorbonu i Harvard.
Mnogo se trudim da mi kuća bude uredna, sve belo, uštirkano i ispeglano. Nekoliko puta sam već prešla preko zida u kuhinji belom bojom, dosta prisilno, kao da tim činom pokušavam da sperem neku vrstu sramote zbog svega što nam se; događa.
Čitam Edvarda Razinskog i njegovu rekonstrukciju biografije poslednjeg ruskog cara. Pitam se koliko dugo pre konačne tragedije postoje događaji koji na to ukazuju, ili se tek naknadno ustanovljava da je bilo dosta pokazatelja da se stvar neće dobro završiti. Kako jedan mlad čovek u Beogradu može da opstane? Kako da živi? Kome da se žali? Nove norme ponašanja su ovde. Nema Beograđana. Đavo je ušao u ljude, ne veruju nikome. Plaše se da ne izgube posao gde dobijaju po jedan dolar za mesec dana.
Zna se da nas je rat oštetio. Okolina se ponaša eksperimentalno kao u kavezu. Beograd se raslojava. Deca mrze svoje roditelje, jer oni ne mogu da im priušte najosnovnije.
Beograd se suzio. Postao je namršten i mali. Sankcije su nešto na šta smo se privikli, ali je na pomolu novi namet od naših ovde među nama. Radi se o dažbini od 20 do 50 dolara (zavisi od prevoza), što se plaća po osobi kada se putuje van granica smanjene Jugoslavije. Ako šverceri ili slučajni namernici počnu da plaćaju ovaj namet i ono malo dobrih veza sa svetom će nestati. Međutim dolaze neki "važni" ljudi, biznismeni u Beograd. Pošalju se pozivnice, napravi se koktel i neznanac dođe u kontakt sa našom mukom i jadom, za male pare, obećavajući brda i doline, a naš svet je lakoveran pa za čas poveruje da je baš neko sada u vreme sankcija rešio da ovoj napaćenoj zemlji pomogne iz humanizma i bez daljih interesa. Takvi ljudi obično tvrde da žele da budu na licu mesta kako bi bili prvi kada se sankcije ukinu!
Čitave kolone ljudi zakrčili su centar grada. Nikada takva gomila besposličara nije bila po ulicama u centru Beograda. Trgovina se širi po pločnicima, parkiranim automobilima, kapijama, tezgama, čak i po državnim radnjama. Pošto su one prazne, a izbezumljene prodavačice stoje i zure u plafon, ima se utisak kao da se tu i odvija neka čudesna trgovina bez prisustva javnosti. U radnji pored moje kuće prodvala se raznovrsna roba, sada čitava radnja ima samo staklene čaše jedne jedine vrste. Najavljeni koncerti Đorđa Balaševića u Centru Sava predstavljaju jedini pravi umetnički autentični doživljaj u Beogradu, jer kad se Đorđe Balašević u svom muzičkom spotu provozao biciklom kroz praznu najveću samoposlugu u Novom Sadu shvatili smo da je ono što vidimo golim okom počela da bude i televizijska stvarnost. Ali samo u ovom spotu!
Novac više nije u upotrebi. Tu mislim na naš dinar koji jedva da vredi i pola sata od galopirajuće inflacije, gde se za kilo hleba ili mleka upisuje po trinaest nula na jednom čeku. Još ima radnji koje hoće da prime poneki ček koji je preostao iz banke. Imam utisak da je robna razmena definitivno prihvaćena. U to verujem od onog trenutka kada sam za kilo polikolora u farbarsku radnju, na sugestiju prodavca, donela litar jačeg pića i jedno paklo cigareta.
Na pijačnim tezgama sve se prodaje u markama, ali maraka je nedovoljno za nerealno visoke cene. Kao da se sve kupuje u najluksuznijim radnjama na zapadu. Plate su simbolične i nepreračunljive. Strah ulazi u ljude i osećaj da je postojeća situacija nerešiva. Izbori su završeni i bilo ko da formira novu vladu, iz ove bede teško da skoro možemo izaći. Slike na televiziji se otuđuju od života. Na ekranu defiluju udešene mlade devojke obasjane reflektorima sa širokim bezbrižnim osmehom na licu i da sami nismo sigurni u svoje stanje svesti, vrlo brzo bismo se obratili psihijatru zbog neke čudne depresije za koju možda nemamo prave razloge.
Ipak sve je nekako izvesno da je ova sredina dosta netolerantna za sve što je različito, novo, što ide unapred i što možda sugerira neku različitost. Takvi smo. Gleda se u tuđe dvorište, u tuđu njivu, "da komšiji crkne krava". Pa i na ovu muku upoređuje se beda sa bedom, a potpuno izolovano; jedno bogatstvo sa drugim. Raslojavamo se i dugo će trebati da se Beograđani sastave sa Beograđanima. Oni se jednostavno neće među sobom razlikovati, jer jedni će se utopiti da bi preživeli, a drugi će izumreti i reinkarnirati se u neke Njujorčane.
(Mira Adanja-Polak, „Hello Belgrade“, 1. decembar 1993)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.