Čile je prepoznatljiv po vulkanima, bakru i vinima.
Videti aktivni vulkan izbliza pravi je doživljaj. Boraviti u mestima gde ljudi žive i gledati vulkan koji se dimi zaista je specifičan doživljaj.
Na ovim prostorima su i najbolji vinogradi u svetu i na momente izgleda da čileanska vina imaju ambiciju da prestignu francuska.
Bila sam u gradu Pirke, gde me Marselo Papa vodi u "đavolji podrum" i priča mi priču o đavolu koji je u podrumu živeo. Tu se još uvek čuva vino koje đavo nikada ni sa kim nije hteo da podeli.
Kažu da dobro vino zavisi od količine sunca koje vinograd dobije tokom godine, a Čile je okupan suncem veliki deo vremena.
Na imanju Don Melčora saznajem kako se nekada živelo u Južnoj Americi. Tu je delimično i sačuvan san o životu po hacijendama, opušteno, bez trzavica i stresa. Tu sam srela najveće svetske enologe, koji su mi govorili o svojoj posvećenosti, upoznala sam Kolumbijca koji je došao u Čile i tada kupio zemlju za male pare, a danas, prodajući je deo po deo, dobro živi.
Posetila sam pripadnike naroda Mapuče u gradiću Pukon, ispod aktivnog vulkana. Oni su prvi došli u ovaj deo Južne Amerike i pokušavaju da sačuvaju nešto od svog identiteta.
Čile je još uvek podeljen na one koji su više voleli Pinočea i one koji su više voleli Aljendea. Tražimo šta je ostalo iz tog vremena. Ljudi se, kažu, nisu mnogo promenili. Srdačni su i nasmejani, skoro da su navikli na stalne zemljotrese.
Osamnaest sati leta da bismo videli nešto različito i drugačije uverava nas da je globalizacija stigla i do Santijaga. Grad pravi evropski, a tako sam daleko. Glavna ulica kao i u Evropi. Morala sam da zađem dublje u zemlju kako bih osetila ono o čemu slušamo o Južnoj Americi.
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.