Ići u Japan za mene je uvek velika radost. Družiti se sa Japancima je posebno umeće i neobično iskustvo. Oni čuvaju svoju tradiciju, a u isto vreme su intrigirani izazovima sa Zapada. Japanci se snalaze i u jednom i u drugom.
Boraveći u Tokiju nekoliko dana, Mira Adanja-Polak je beležila sve ono što i kamera, vozila se podzemnom železnicom, kupovala na pijaci, zaustavljala prolaznike govoreći da je došla iz Srbije, i sve to bez znanja jezika. Da li je mogla da se sporazumeva?
Intuicija i dobra namera u tome pomažu. Ako poštujete i razumete jednu zemlju, pokazujete dobru nameru i poštujete pravila zemlje u koju ste došli, sve je moguće.
Ova neobična reportaža je traganje za različitostima i sličnostima među ljudima.
Koliko emocija iskazana mimikom ili gestom može da zameni neznanje jezika? Da li se može živeti sa različitostima. Ipak, morate da posedujete autentičnu emociju.
Vodimo vas u restoran, na pijacu, u cvećaru; šetamo u želji da vidimo Tokio na neki novi način. Posećujemo jedan hram, čekamo da čujemo kakva nas budućnost čeka. To Japanci često rade odlazeći u hramove, videćete kako.
Da li su Japanci zatvoreni, da li su stidljivi ili samo malo drugačiji?
Volela bih i treći put da odem u Japan, ali tada ću bar znati koju reč japanski.
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.
Šta da napišem u ovome malom kvadratiću?! Mogu samo reći da imam VELIKO POŠTOVANJE prema Vama, Vašem radu i načinu kojim radite. Zahvalnost kako nas predstavljate u svetu i kako svet približavate nama. Želim Vam još mnogo mnogo uspešnih godina rada, da napravite svaku anketu koju od srca poželite!
Poštovana Gospođo Adanja-Polak, očito da su Vas Japanci bolje razumeli srpski nego engleski, možda iz zbog Hirošime i Nagasakija. Koliko je meni poznato, Japan već više od 300 godina nema nepismenih ljudi. Pogledajte okolo naš narod, videćete koliko je mladih ljudi u Beogradu polupismeno. Rođeni su u prestonici Srbije, žive u univerzitetskim centima, ne samo prestonice već i u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Novom Pazaru i dalje, a imamo svega oko 7% visokoobrazovanog stanovništva, i to zahvaljujući privatnim univerzitetima koji niču kao pečurke posle kiše, a znate dobro kako se polažu ispiti na njima. To znači da realno visokoobrazovanog stanovništva sa formalnim obrazovanjem imamo 3-4%, što deluje zastrašujuće u poređenju sa Japanom, gde ima oko 45% visoko obrazovanog stanovništva. Onda ne treba da se iznenađujemo zašto nam Srbija izgleda kao deponija, odnosno smetlište evropske civilizacije. Zar treba da Vas podsećam na komunističku vlast koja je usred Vinče napravila deponiju smeća. Vinčanska civilizacija je, prema prof. Srejoviću, stara 7 hiljada godina. Prošetajte do deponije u Vinči, videćete da je to mogao biti najlepši deo Beograda, jer ima predivan pogled prema Dunavu. S poštovanjem, Slobodan Boban Perović