Konačno sam u domu Alekse Đilasa. Morala sam da dokazujem prijateljima koji su mi pomagali da prihvati intervju da su moje namere čiste, da nisam opterećena nijednom teorijom niti da ikome pripadam, da me niko ne šalje i da samo želim da s njim razgovaram o njemu i knjizi „Đilas Pisma iz zatvora“ u izdanju „Vukotić medije“, u kojoj je sakupio prepisku između majke Štefice i oca Milovana tokom očevog zatočeništva u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Želela sam da zavirim u ta pisma i tako pokušam da uđem u dušu Alekse Đilasa, sina najvećeg jugoslovenskog disidenta. Ovo su beleške sa snimanja emisije „Ekskluzivno“ emitovane u decembru na RTS 2.
„Odluka da objavim pisma nije bila laka… Pisma su slika jednog vremena ispričana na direktan način. To je priča o disidentskoj sudbini Milovana Đilasa, disidentskoj sudbini moje majke, pa čak na neki način i mene kao malog dečaka koji je stalno prisutan u prepisci. Pisma su puna emocija, i veselih i tragičnih, i uspona i padova, i depresije i planova i želja. Treba ih preporučiti svakome ko ima životne teškoće, jer iz njih će videti kako u teškim trenucima čovek može da se bori i sam sa sobom i sa svojim okruženjem i da nađe nadu“, kaže Aleksa Đilas.
Mnogi žele da knjigu prikažu kao ljubavnu priču između vaše majke i oca, ali to nije samo ljubavna priča.
– To je priča čoveka koji je u zatvoru u teškim uslovima, o njegovoj supruzi koja nije u zatvoru, ali je na neki način u težoj situaciji pošto mora da brine i o njemu, i o meni, i o njegovoj bolesnoj majci, pod stalnim je pritiscima policije i mora da obaveštava strane novinare, prete joj hapšenjem… Ovo je političkoistorijska priča. Ali svega toga ne bi bilo da nije bilo tih veoma jakih velikih emocija, velike ljubavi između njih dvoje ili da kažem između nas troje i ogromnog međusobnog poverenja i potpunog slaganja u svim ključnim stvarima. Da nije bilo ljubavi, ne bi bilo ničega. Sve bi se raspalo. I porodica, a možda i njegovo disidenstvo.
Ja sam u knjizi stalno tragala da saznam kako ste vi kao mlada osoba posmatrali celu situaciju. Na primer, vi danas nemate mobilni telefon. Onda sam bila upozorena da ste izuzetno privatan čovek, da komunicirate s malim brojem ljudi i da imate proverene prijatelje. Koliko je ono što ste preživeli uticalo na odnos koji imate prema ljudima?
Od ranog detinjstva sam imao vrlo dramatična životna iskustva, koja su me učinila, ili bar jedan deo moje ličnosti, na neki način zrelijim, mudrijim, a možda i opreznijim, možda bi neki rekli i malo paranoidnim… Baš sam nedavno sreo jednu drugaricu, koja mi je rekla: „Pa ti kao da si bio stariji od nas“, mada sam bio jedan od najmlađih u razredu. E, tu bi verovatno trebalo tražiti korene mog stava prema životu. Moj otac je u osnovi pre svega bio optimista, lako se oduševljavao ljudima… Bio je čak i lakoveran. Na primer, dešavalo se da se po izlasku iz zatvora potpuno unese u neko prijateljstvo, a da to na neki način bude na njegovu štetu. Ja, s druge strane, mada nisam mizantrop niti smatram da je sve propalo, ipak imam sumorniju sliku sveta nego što ju je on imao. On je, recimo, prošao taj teški Drugi svetski rat i tu je video, pored svega užasnog, izvanredne primere samopožrtvovanosti, junaštva, drugarstva. Ja nisam…
Kako ste prolazili u školi, kako su se deca odnosila prema vama, kako njihovi roditelji? Ko vam dolazi u posete? Setite se tog perioda, to me interesuje.
Moju majku i mene otvoreno su pratila dva policijska agenta, tako da mi vidimo da nas prate. Stanovali su u kući preko puta naše. Čak su stajali na prozoru, pa jedan uzme bokser u ruku, pa onda pomera ruku s tim bokserom da se to vidi…
Vi to vidite?
Naravno da vidimo. Moja majka je u Zagrebu 1941. bila ilegalac i nju je hapsila i mučila Pavelićeva tajna policija. Svašta je doživela i nije bila osoba koja bi se prepala od nekakvih malih udbaša s bokserima. Nju je bilo nemoguće zastrašiti, a pošto sam u nju imao veliko poverenje, meni je to čak bilo zabavno. Uspevali smo i da im pobegnemo. Znao sam da uđem u jednu kuću, pa u dvorište, a onda da izađem u drugu ulicu. Ipak je ovo bio moj kraj! Ako bi nam se neko ljubazno javio na ulici, oni bi ga legitimisali i onda bi poslali njegovom preduzeću i toj upravi državne bezbednosti mali izveštaj. Tako bi mu otvorili dosije. To je bila jedna od metoda zastrašivanja. Naš bliski rođak Radovan Đilas, major prvoborac, dolazio je da posećuje moju baku, koja je stanovala s nama. Zbog toga je izbačen iz vojske. Normalno je da su se ljudi plašili. U ovaj stan smo se uselili u maju 1954. i ubrzo posle toga stan je ozvučen. To znamo prvo je prislušni uređaj stavljen u telefon, a kasnije i u druge sobe.
Vi ste tako živeli?
Mi smo tako živeli. Mi smo to znali, a onda, znate kako..
Kako se živi kada znate da sve što uradite neko čuje?
Naviknete se na to. Selim Numić je u upravi DB bio zadužen za prisluškivanje. U svojoj autobiografiji iz 1989. otvoreno kaže da je Đilas prisluškivan. Čak ga je i posetio i poklonio mu tu svoju knjigu s posvetom. Upoznali su se krajem osamdesetih, kad je Numić odavno bio u penziji. On je s Rankovićem smenjen 1966. i bio je pod užasnim pritiscima jer su hteli da svedoči kako su mu Ranković i vrh Udbe naredili da prisluškuje Tita. On to nije hteo da prizna, jer to i nije bila istina, i tvrdio je da je „prisluškivao strane ambasade i one Jugoslovene koji su se smatrali za velike neprijatelje sistema, kao što je Milovan Đilas“. Autobiografija se zove „Dobra zemljo, lažu“, dosta je zanimljiva, ja bih rekao, pošteno napisana, s posvetom: „Velikom revolucionaru, borcu za demokratiju, s najvećim poštovanjem“.
Vaš otac je govorio da društvo treba da se menja, da bude demokratskije, bio je protiv sile, bio je zadojen određenim idealizmom, i kao da taj idealizam i ono kako je on video ovu zemlju niko nije razumeo. Dok je on u zatvoru, vi ste dečak i samo znate da je vaš otac kažnjen za nešto. Svesni ste i činjenice da je imao vrlo visoku funkciju, da je bio odmah do Tita, i od jednog trenutka taj Tito njega više neće i stavlja ga u zatvor. To je ono što vi kao dečak proživljavate. Da li ga tešite, da li vam je teško? Šta osećate vi i vaša majka?
– Imao sam vrlo različita osećanja. S jedne strane, bio sam veoma ponosan. Bio sam svestan da je njegova knjiga „Nova klasa“ štampana na pedesetak jezika, da se čita po svetu, da utiče na ljude. On je sav taj ogromni novac koji je zaradio od knjige poklonio bolnici u Africi koju je držao Albert Švajcer. Na kraju od toga ništa nije ispalo, pošto izdavač nije bio pošten, ali ja sam bio veoma ponosan što se neka mala, bolesna deca u Africi leče zahvaljujući parama mog tate. Inače, to je period kad smo živeli veoma, veoma skromno, na granici siromaštva. S druge strane, plašili smo se za njega jer je oko dvadeset meseci bio u samici, u potpunoj izolaciji. Onda je moja majka napisala pismo predsedniku vlade Indije Džavaharlalu Nehruu, i to dok je Tito bio u poseti. On je tražio da se Đilas pusti, ali Tito je to odbio. Uspeli smo da mu daju bar kolikotoliko normalne uslove u zatvoru, da ne bude u samici. Zbog tog nošenja pisma u indijsku ambasadu postojala je opasnost da majku uhapse…
Vi ste bili okvalifikovani kao porodica koja je neprijatelj ove zemlje.
– Bez preterivanja mogu da kažem da je kod običnog sveta, kod ljudi koji su radnici ili imaju neka zanimanja koja nisu ni dobro plaćena ni glamurozna, on bio popularna ličnost.. Ja sam na mržnju, onako otvorenu, čak i na fizičke napade, uvrede, nailazio kod dece koja su bila iz te srednje partijske birokratije. Direktor moje osnovne škole je čak hteo da me izbaci iz škole zato što sam pred jednim drugom govorio protiv režima da funkcioneri žive u vilama i da su kod nas velike razlike, pa je on to preneo svojoj majci, a onda je ona to ispričala direktoru.
Koliko ste godina imali?
Bilo je to u trećem razredu, imao sam devet godina. Potpuno sam se samohipnotisao i tvrdio da ništa nije istina, a sve je bilo istina. I onda su doveli tog dečka, koji je bio jedan dobar, pošten dečak koji je to ispričao svojoj majci, ali nije znao da će mi to zla naneti. Možda nije znala ni majka. I onda, kad se pojavio, ja rekoh da to nije tačno, i on je počeo da plače, zbunio se, i onda je rekao da to nije istina. Međutim, mislim da je nešto drugo bilo odlučujući faktor da ne budem izbačen iz škole. Smatrali su da bi to bio baš veliki skandal za režim. Nas su hteli i iz ovog stana da izbace.
Da li vi sa svojim znanjem, visokim obrazovanjem i velikim senzibilitetom mislite da je Đilas ikada želeo da bude Tito?
– Bože sačuvaj, ne.
A da li mislite da je Tito mislio drugačije?
– Tito je osetio Đilasa kao rivala ne u smislu toga da Đilas hoće da preuzme njegovo mesto, da bude Tito, nego da je Đilas vodeća ličnost u pokretu koji želi da od partije stvori partiju demokratskog socijalizma. Na šestom kongresu 1952. u Zagrebu Đido je dobio veći aplauz od Tita i veći broj glasova delegata. Kod nas u kući, moja baka, koja je bila seljanka, domaćica, bez nekog većeg obrazovanja, ali vrlo mudra i s velikim životnim iskustvom, dok se cela porodica oduševljeno radovala, rekla je: „Nije dobro da Đido dobije više glasova od Tita.“ Mislim da je Titu tada prvi put postalo jasno da se ovde, ne sa Đilasom kao vođom, nego sa Đilasom kao najistaknutijom intelektualnom figurom, pojavljuje pokret koji bi na kraju njega skinuo s vlasti ne u smislu toga da mu se nešto dogodi, nego prosto da on tu vlast više ne bi imao. To je sigurno tačno. I u tom smislu se plašio Đilasa.
U jednom pismu vaš otac kaže da je u vama deo njega, i to je nešto što ja sada prepoznajem. Prepoznajem određenu senzibilnost, jednu viziju i na neki način određenu naivnost koju ste samo u jednom momentu pomenuli tokom ovog razgovora. Ta naivnost koja vodi ka idealizaciji. Vi kroz ova pisma u stvari patite. Jeste li vi svesni toga?
– Da, to je sigurno jedan njihov deo. Pisma su, ako bi se jedna reč rekla, tužna. To je, mislim, i vidljivo.
Jeste li svesni da ste vi kopija svog oca? Jeste li ikad o tome razmišljali?
– Pa sad, kako mislite kopija?
Da imate određen idealizam, veliku posvećenost, da pišući zapravo imate neko svoje pročišćenje i na neki način obavezu da nešto nastavite, da nešto popravite, da dovedete neku njegovu ideju do savršenstva. Da li ste toga svesni ili niste?
– Pa znate kako, čim moram da razmislim kako da vam odgovorim na pitanje, znači da nisam sasvim svestan, ali tu ste tačku dotakli i ona sigurno postoji. Nisam sebi dao zadatak da nastavljam Đilasovo delo. Okolnosti su drugačije, a i moj život je mnogo udobniji nego njegov bez grejanja u zatvoru, gde je bio devet godina. Međutim, kako život teče, okolnosti se menjaju, ali na neki način one ostaju iste. Vrednosti se transformišu, ali njihova suština se ne menja. Verovatno, mislim, odnosno siguran sam da u tome što kažete ima mnogo tačnog.
Znate zašto to mislim? Vi ste imali bolno detinjstvo, kažnjavani ste dok niste bili ni svesni ko ste, i ta vrsta kažnjavanja vodi u određenu vrstu dokazivanja ispravnosti. Kroz vaše knjige vi kao da vraćate dug ocu, jer vi ste s njim zapravo proveli malo vremena u detinjstvu.
– Od moje treće godine do njegovog izlaska iz zatvora u decembru 1966. on je bio na slobodi samo nešto preko godinu dana. I te 1961. jedini put smo išli zajedno na letovanje. I odlično smo se proveli. I tamo su se ljudi plašili da se s nama druže, ali opet je bila i jedna gospođa koja je znala moju majku iz rata. Mislim da joj je čak moja majka nešto pomagala u ratu, bila je Srpkinja u Pavelićevoj Hrvatskoj. Njen sin je bio sklon avanturama, pa smo noću išli da lovimo rakove na ta pusta Paklena ostrva pored Hvara. I usred noći, oko deset, jedanaest, odjednom se pojavi patrolni čamac Jugoslovenske mornarice, s vojnicima naoružanim do zuba, s velikim reflektorom, i osvetli nas. E sad, vidite, to je za jednog dečaka simpatična avantura jer sam imao osećanje važnosti i značaja. Ako nas prati ceo onaj borbeni čamac, znači da je, eto, moj otac neka važna ličnost. Ne znam čega su se plašili, verovatno da ne pobegne u Italiju, što njemu, naravno, nije ni padalo na pamet.
Koliko živite u današnjosti? Imam utisak kao da je ta samica vašeg oca prešla kod vas, vi ste ovde ušuškani, viđate mali broj ljudi, nemate mobilni telefon…
– Ali ipak imam elektronsku poštu…
Kao da ne dozvoljavate da vas neko izvuče u realnost, u to da se sada događaju neke druge stvari, da verovatno i danas postoje zatvori i samice. Vi mislite da se takve stvari danas mogu ponoviti?
– Apsolutno.
Mislite?
– Ne da mislim, nego sam siguran.
Da li mislite da neko može da bude…
– S nekim drugim ideologijama, drugim ljudima, apsolutno. Slažem se s papom Franjom da je počeo treći svetski rat! E sad, ovde konkretno u Srbiji nije, ali znate kako, malo se šta loše desi u Evropi i svetu da ne dotakne i nas.
Bojite li se?
– Otac sam dvoje dece. Moja ćerka ima devetnaest godina, sin dvadeset i jednu, i s njima živim u sadašnjosti. Posvećujem im vremena koliko oni hoće, tako da je to na neki način moje zanimanje i cilj broj jedan u životu. S tim što im, naravno, u njihovim godinama otac baš nešto nije potreban, oni imaju, da kažem beogradskim jezikom, „svoj program“, ali u tom smislu se plašim. Čak i u najboljim okolnostima, njihova budućnost neće izgledati sjajno, jer napredak je spor, težak, problemi se ne rešavaju, ekstremne ideologije, u ovom slučaju desnice, rastu. Ne mislim na Srbiju, nego na ono što je globalni fenomen.
Koliko mislite da ste svojim životom opteretili svoju decu?
– Morao sam da ih obavestim šta se meni dešavalo u životu, šta se dešavalo njihovom dedi i njihovoj babi. U Drugom svetskom ratu naša porodica je stradala, mom ocu su poginula dva brata, sestra i otac. Mislim da je pogrešno decu opterećivati tragedijama i problemima, ali isto tako je pogrešno davati sliku sveta kakav on nije, da je to sve nešto lako, jednostavno. Ako se u tome ne pretera, mislim da je to dobro. Vidite, recimo, moje vaspitanje. Glava porodice je moj otac, međutim, mi se brinemo o njemu, ne on o nama. To je isto jedna moguća vrsta vaspitanja koja vas nauči odgovornosti, brizi za druge i zahteva od vas nešto više od onoga što bi bilo u ovim normalnim, takozvanim idealnim porodičnim uslovima.
Gospodine Đilase, da li ste sve oprostili?
– Ne. Oprostio sam u smislu da nikad nekom ne bih nešto loše učinio i nemam ni zrno osvetoljubivosti u sebi. Ali emocije žive i pamtim nepravde koje su nanesene. To nisam ni oprostio ni zaboravio. Najviše me tišti to je što put koji je izabrao Milovan Đilas, s njim i moja majka, bio jedini mogući kako bi se izbegle katastrofe koje su počele krajem osamdesetih godina i koje i dandanas traju. I to stvarno ne opraštam. Manje zameram na onome lošem što nam se desilo, mnogo više na tome što nas nisu poslušali.
Mira Adanja Polak, „Newsweek“, 10. decembar 2016.
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.