Šta reći o ženi o kojoj je toliko toga napisano, doajenu srpskog novinarstva, šta je pitati, a da je drugi već nisu pitali, kako uopšte započeti odgovor – pitanja, milion pitanja su u mojoj glavi dok žurim niz kaldrmu Skadarlije da je vidim. Ona koja je intervjuisala najpoznatije književnike, političare, predsednike vlada – jedinstvena Mira Adanja Polak je pristala da me vidi.
Srce mi više i brže lupa nego kad sam išla na prve sastanke. Ne znam da li što mi se kolena tresu ili zbog kaldrme, te se i spotakoh i jedva povratih ravnotežu da ne padnem. Stojim na ulazu u baštu pokušavajući da se priberem. Vidim je kako sedi sama za stolom, dostojansvena, lepa i elegantna i mami poglede gostiju okolnih stolova. Sama i dovoljna samoj sebi. I zrači. Prilazim tom stolu kao đak prvak učiteljici sa nekom ne samo ogromnom znatiželjom, divljenjem nego i strepnjom. Pozdravlja me kao staru prijateljicu, toplo sa osmehom i ako se prvi put vidimo. Profesionalac koji u mojim očima vidi ne samo loše prikriven strah, dečju znatiželju već i iskreno dopadanje. Dve dodirne tačke koje smo ubrzo uz kafu otkrile su nase ljubavi – prema napisanoj reči i Londonu. Putovanja, male i velike radosti i bolovi, delići naših života koji imaju sličnosti, različitosti, ljubav prema našoj domovini. I tako redom, tema za temom se počinje, završava i sve vreme ona me gleda. Prodire taj pogled do moje srži i onda prelep osmeh.
Osmeh jer me zna.
A to je nešto najlepše na svetu – neko ko te razume i oseća. Tog trenutka mi je postalo jasno zašto su i Indira Gandi, Šimon Peres, Grejem Grin, Markes, Dejvid Rokfeler, lord Karington i stotine velikih drugih otkrivali i ono u njima zaključano. Nije to bilo samo njeno znanje o njima ili o temama razgovora, nego i razumevanje i osećanje. Taj njen osmeh i pogled im je to jasno rekao, kao što je i meni sada.
A nju? Da li nju iko zna? Da li i koliko ona želi da se zna? Ona kojoj su uvek bili važniji svi drugi koje je intervjuisala od nje same?
Ekskluzivno za Artem Mira Adanja Polak vam otkriva mali deo nje, priča o svom prvom boravku u Londonu, prva zapažanja o Englezima i početak ljubavi prema njima. Pred vama je Mirina priča…
– Taman završila gimaziju…. Roditelji na čuđenje okoline šalju me u London da naučim jezik radeći i pomažući po kućama. Otac lekar poznavao je porodicu kojoj je bila potrebna pomoć. Bila je to po mišljenju mojih dobra kuća, dobar engleski, odmeren način života, ali baš dalekoooo. Danas i dalje za mene daleko. Adrese se sećam Dora Street Wimbldon dom Daglasa i Milice Wass. On član parlamenta, odmeren, ljubazan, čita novine, a mene podučava akcentima. Čita sve novine, a meni kaže: „Mira, moraš uvek imati svoju istinu, a nju imaš ako puno čitaš, nemaš predrasuda i ljutiš se na one koji drugačije misle. To je uslov za objektivno mišljenje i slobodu”.
Tek mnogo kasnije upoznajem čoveka koji je radio u kabinetu Margaret Tačer, pohvali moje snalaženje i pita: „A kada ste došli u Englesku ?” Ja kažem: „Pa kao mlada u kuću Daglasa Wassa, a on meni: „To je bio moj učitelj, a mogu da Vam kažem da ste dobili od Engleza najbolje…”
A ja perem šoljice čaja, pažljivo merim koliko vode dokle da stoji i sve to da bude po ukusu… da to bude ono što se od mene traži. Supruga topla, nežna, traži da joj govorim o Beogradu… udala se za Engleza, predavala engleski, upoznala mog oca zbog bubrežnog problema, moj otac je izlečio, ona otišla za Englesku i eto ponude.
Ja jedva 19 godina. Stižem vozom u Englesku na Viktoriju. Tu shvatam da sve što sam ponela sobom, tu je u meni. Da sam sama i da moram da se dokažem kao odgovorna i zrela osoba koju su roditelji poslali u svet. Imam adresu kuće i porodicu koja me čeka i gde mogu da boravim dok se ne snađem. Ubrzo nalazim posao lako – jer preporuke su dobre da sam odgovorna, diskretna, ali negativno je da dosta jedem za pojmove Engleza. Bila sam u kućama gde sam učila i upijala znanja koja i danas koristim. Pored sveg školovanja, obuka, fakulteta, Engleska je za mene postavila temeljac u načinu mišljenja i rasuđivanja, posebno u teškim i presudnim momentima.
Naučila sam sve što mi je i u poslu pomoglo da preživim, ne uvek jednostavno vreme i da koristim svoja znanja i da se jedino na to mogu oslanjati. Pravila koja i danas primenjujem, a koja sam naučila: da čovek koji se nedolično ponaša i viče da to nije problem onoga na koga viče. Naučila sam da se i najstrašnija stvar saopštava prvom tradicionalnom rečenicom: „VERUJEM DA STE DOBRO ‘HOPE THIS LETTER FINDS YOU WELL’”. Čuvena rečenica, a šta ide posle toga……?! Naučila sam se uzdržanošću jer krajnje je neuljudno nekome koga jedva poznajete ispričati svoju životnu priču ili neprijatan događaj. Niko nije tu da čuje vaše probleme, za to postoje stručni ljudi. Na poslu Engleze interesuje vaša produktivnost, lojalnost firmi i poslednje što očekuju je da o svojoj firmi ili kući za koju radite kažete neku lošu reč. To je nepojmljivo. Ogovaranje u Engleskoj ima poseban oblik. To je uvek zanimljiva priča o nekome ili nekom događaju u kom se krije prava intriga.
Saosećanje ćete dobiti, ali nama sa ovih prostora to je malo. Nema onih izliva krupnih reči posle kojih se osoba gubi u vidu lastinog repa. Ako vas prihvate to čine iskreno, koliko to mogu, preko mase vaših propusta ne prelaze, ali to ne pokazuju, teško podnose neispunjavanje obećanja, netačnost, pozajmljivanje novca, sve što se odnosi na novac. Gostoprimljivi su, ali vam neće ustupiti svoj krevet zato što ste gost, ali će se uvek truditi da se osećate lepo ali se nikada u gostima ne zadržavajte duže od onoga koliko ste se dogovorili. Među Britancima sam opstala dugi niz godina, a da nisam živela u Engleskoj. I samo zato sam uvek dragi gost i uvek pomognu da dođem do svega što sam smislila. Poštovala sam uvek pravila, a oni su o meni, imam utisak, sve znali od prvog momenta kada sam nogom kročila u Veliku Britaniju. Uvek sam imala utisak da o meni znaju baš sve.
Ono što bih izdvojila i ono što uvek kod mene pobuđuje divljenje i poštovanje je to zajedništvo kada treba da realizuju neki nacionalni cilj, kada treba da se pritrpe, kada treba da očuvaju dignitet nacije, kada se okupe oko nacionalnog interesa. Te stvari se sada menjaju, a ja ću uvek pamtiti onu Englesku koja se meni dopada i iz koja sam dosta naučila.
U novinarstvu dok je ono bilo reper dobrog i solidnog žurnalizma trudila sam se da mi rečenice budu jasne i da me svi razumeju. Intervjue sam dobijala od ljudi koji su veoma ugledni i veoma značajni za čitav svet. Razgovori su bili opušteni, jednostavni, nikada me nije opterećivalo da dolazim iz zemlje koja je uvek bila u nekom problemu. Nastupala sam bez ikakvih opterećenja, pokušavala da pomognem da nas bolje razumeju, i da ponekad njima približim reči inat, ponos, uvreda, poniženje, sila itd… nije bilo lako, ali i dan danas mislim da je Engleska škola surovog suočavanja sa onim što će tek doći i priprema da su neke stvari prošle i da se nikada više neće ponoviti. Svesna sam bila svakog trenutka kao i sada dok pišem ovaj tekst da je časopis koji tumači Srbiju Englezima i Engleze Srbima potreban.
(Svetlana Meiehofer, ARTEM, oktobar 2018)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.