Ustajem s idejama, one me stalno uznemiravaju – ko to nema, neka ne radi ovaj posao.
Niste pitali – a ona već odgovara! – tako biste želeli da počne ovaj tekst kome je povod, svakako, nova serija naše TV novinarke: „Mira Adanja-Polak i Vi“. Brza, efikasna, uvek na mestu gde se nešto događa, a ako je, ne daj Bože, bonaca, mrtvo more… ma, uzburkaće ga, iščupaće nešto vredno pažnje. Nikad mira s pomenutom damom, Adanjom-Polak.
Zar ne, ipak je to poseban svet, onaj koji se rodio za ovaj medij, za baš tu spravicu, ogledalce sveta, za TV, i normalan čovek ne može da se ne iščudi – odakle ta energija da se svuda stigne i na svakoj tački sveta postoji.
Pa je pitam – kako je snimila onu crnačku svadbu u Keniji, s prelepom mladom crnkinjom u beloj haljinici, negde u pustinji ovoj, i s mužem u smokingu?!
Išli smo za džipom kroz savanu, i već ranije zaustavila sam vozača, otvorila vrata i krenula da izađem. A on uzviknu: „Gospođo, ne mrdajte, jedna Amerikanka je ovde izašla pre mesec dana, i nismo je nikad našli! Lavovi su oko nas, ne zaboravite.“ E, kad smo naišli, usred te pustinje i prašume, na ovu bajku od svadbe, iskočila sam, za mnom kamerman, i snimili tu lepotu.
Novinarska TV radionica podrazumeva još ponekog osim kamermana – celu ekipu. I tek je uspešna kada se isto misli.
Naravno, sa mnom su reditelj Mirjana Maksimović, potom Zdravko Radojičić, Dejan Đenđeši, Nebojša Bašić i Božidar Loos. Kada bih čekala zvanična odobrenja za svoje ideje, događaji bi već prošli. Dakle, još koristim porodičnu manufakturu i finansije, a ta moja rodbina živi širom sveta. Kao što se vidi, moja nova emisija je proizašla iz kombinacije Beogradskog programa i dokumentarne emisije „Ekskluzivno“, koja još ide jednom mesečno.
U porodici Mire Adanje bili su otac Solomon, čuveni urolog, i mati Katarina. Je li radnu energiju nasledila od njih?
Moj otac je u ono vreme bio poznatiji u svetu, bio je i predsednik Francuskog urološkog društva! Pa, možda sam – ma ne – sve sam na njih povukla! Kroz našu kuću prošli su najpopularniji ljudi 20. veka i samo da sam slušala i gledala, bilo bi dovoljno predznanje i priručnik za opstanak na ovim prostorima. Rasteš u kući u kojoj otac hirurg dođe i kaže da je baš spasao jedan ljudski život. Donose ti cveće i torte, a ti od rane mladosti meriš život, smrt, zdravlje, životne radosti, i natapaš se vrednostima koje ostaju.
Odatle u mojim programima bitan je taj smer, da sledim esencijalne stvari, da ih saopštavam, da nikoga ne lažem, da sve što pokažem to je moje, i nije u tome ništa lažno. To je moje, autorsko. A imam ideje. Ko nema ideje, ne treba da radi ovaj posao. Budim se sa nečim što me uznemirava. A, umori me kada, recimo, kamermani razgovaraju dok se ja tresem, ili kad ljudi ne urade ono što treba s punom odgovornošću. Istina je da ovaj posao, koji baš volim, stalno bojim u ružičasto. Alergična sam na obmanu, uvek se tome iznenađujem, i iznova razočaravam. Ne mogu da se naviknem na surevnjivost, a radujem se kad neko uradi nešto konstruktivno. Zato volim individualce, pokretače, one koji imaju nešto svoje, specifično.
Video sam u „MAP i vi“ neke baš nepoznate mlade…
Uopšte me ne impresioniraju poznati, već oni koji imaju kredibilitet. Volim da otkrivam te nepoznate, a zanimljive, sugestivne. Postoji neko građanstvo koje ne poznaju mediji. Potrošeni me ne zanimaju.
A ako se dogodi da neko pred kamerom ne bude ono što privatno nudi?
Dovedem ga dotle da ga dobijem uvek onakvog kakav jeste, najbolji. Ali, kad vidim da neko laže, odmah ga upozorim!
Najzad, video sam početak „Mira Adanja-Polak i Vi“. Pojavljuje se Džon Snou, znano ime sa Aj-Si-Ena, koji kaže: „Dobro veče…“
E pa njega sam pitala kako da pravim emisiju, a on mi je odgovorio: „Ozbiljno, zabavno, sve lepo i da svi budu zadovoljni.“ Pa, eto, taj kolaž rubrika koji prikažem ima tu ideju da se pokaže sva raznolikost sveta, a da sve to uvek ima pozitivno usmerenje. I – nema lagiš!
(D. M. Pekić, „Novosti“, 22. mart 2002)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.