Mira Adanja-Polak (ne) svodi račune na kraju godine, već uvek želi da ide dalje.
Decembar je mesec kada se, u gotovo svim oblastima, svode godišnji računi, ali Mira Adanja-Polak za to izgleda ne mari. Ona radi i ne razmišlja da li je letnja pauza ili ulazimo u novogodišnje "ludilo". Danas je na PTC 1 u 14 sati gledamo "uživo" u emisiji "MAP i Vi", ali već za nekoliko dana putuje u Dubai.
– Tamo ću intervjuisati naše mlade stručnjake koji su učestvovali u opremanju i izgradnji metroa – kaže Polakova. – Sigurno će me interesovati i druga strana Dubaija, a to je kako izgleda kriza u prebogatoj zemlji. Videćemo i to.
Kako objašnjavate činjenicu da su vaše "žive" emisije svake subote sve gledanije? Možemo li to uporediti sa vinom i činjenicom da što je starije, to je i bolje?
– Emisije zaista imaju uzlaznu putanju. Možda su kao vino, možda gledaocima uvek nekako pronađem žicu i pričam o stvarima koje ih bole, ali činjenica je da svi žele da uđu u taj subotnji program.
Kako pravite selekciju? Šta su kriterijumi?
– Ako emisija nosi autorski pečat i u nazivu autorovo ime i prezime, onda nema dileme da je sve lična selekcija i izbor. Takođe i umetnike čija dela izlažem u studiju biram samo ako mi se dopadnu.
Na Svetog Nikolu, 19. decembra, repriziraćete emisiju iz serijala "Ekskluzivno", o Romanovima. Zašto baš nju?
– Zbog toga što na moj mejl, koji mi je komunikacija sa gledaocima (mira@krstarica.com), stiže najviše zahteva baš za nju. Retka je zato što je princ Mihail jedan od Romanovih, koji me je primio u kuću i što on predstavlja svedočenje jednog vremena. Romanovi su bili izgnanici koji nikada u svojim dušama nisu prevazišli odlazak iz Rusije.
Šta novo pripremate gledaocima? Koje tajne ćete nam otkriti u 2010. godini?
– Završila sam nekoliko emisija iz serijala "Ekskluzivno". U Danskoj sam srela deset žena koje su se popele na Kilimandžaro. U jednoj od emisija ću poučiti ljude koliko je važno voleti svoju zemlju, kroz životni put nekoga ko je čitav život posvetio jednoj kraljici. Prikazaću i emisiju "O tajnama masona", u kojoj sam ušla u hram masona u Beogradu… U, baš ste me zatekli. Ne volim da pričam o planovima, ali kako sam sve ovo završila i sad kada vam pričam, shvatam da sam spremna za 2010. godinu. Pre neki dan me pozovu sa RTS i kažu: "Miro, pravimo neku emisiju, pa bi trebalo da nam pobrojite vaše nagrade i jubileje". Ja kažem: "Pa, nemam ni nagrade, ni jubileje. Nagrade su mi gledaoci, a jubileji svaka subota".
Na pragu smo 2010. godine, šta ćete sebi poželeti u novogodišnjoj noći?
– Uvek poželim sebi dobro zdravlje, čile noge i radost za svaki novi dan! Poželim da me ideje ne napuštaju, jer sve je bezvredno ako prestanemo da se radujemo!
Mira Adanja-Polak je inicirala donatorske kartice i pogurala Zakon o transplantaciji, aktivna je na polju AIDS-a, za šta je dobila i međunarodno priznanje Ujedinjenih nacija 2009. godine, u programu poklanja klavire, violine… A kako se oseća kada vidi da se akcije koje je pokrenula "primaju"?
– Skuvam sebi čaj i razmišljam o novom klaviru i violini. Gospođa Kuprešanin, čija ćerka živi u Brazilu, u studiju je, nakon emitovane rubrike, uživo dala 700 dolara u ruke Zorici Vuković, za njenu bolesnu ćerku Jovanu. Znači, sve se događa pred očima gledalaca. Vidi se ko daje i vidi se ko prima!
(K. Joković, „Novosti“, 12. decembar 2009)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.
Ja sam se upisao u 1. razred srednje muzičke škole u Šapcu, i to nisam upisao smer koji želim zato što moji roditelji nisu mogli da mi kupe harmoniku sa bariton basovima, nego sam morao da upišem teoretski odsek – muzički saradnik. Sada mi treba klavir, a ja ne mogu ni njega da kupim.