Da bi novinar imao autoritet koji ne podleže modi, poziciji, političkim zbivanjima, on mora da živi solidno, da bude sit, nepotkupljiv, nezavisan, da veruje da ima posebnu misiju i može da menja stvari u interesu gledalaca, građana, javnosti.
Mira Adanja-Polak diplomirala je na katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Radila je kao stjuardesa JAT-a i Aviogeneksa, istovremeno sarađujući sa mnogim listovima u zemlji i inostranstvu. U Televiziji Beograd od 1981. godine zaposlena je kao reporter u Informativnom a potom kao urednik emisije u Beogradskom programu. Autor je više od dvesta emisija serije „Ekskluzivno“, posebno se pamte reportaže sa američkog nosača aviona Nimic, serije o Romanovima, o Karađorđevićima dok su još bili van Beograda, intervjui sa Jovankom Broz, Amalijom Rodrigez, Orijanom Falači, Brantom, Markesom, Valdhajmom, Sorošem… istraživanja o Milevi Ajnštajn, strategiji Zapada prema Balkanu, ruskoj emigraciji na Zapadu. Danas je autor emisije „Mira Adanja-Polak i Vi“.
U sve jačoj konkurenciji među TV kanalima ekskluzivnost informacije, priloga, izjave… svakako je početna prednost u pridobijanju publike. Šta je potrebno TV autoru da bi takav adut obezbedio svom TV programu?
Potrebni su kontakti koji se izgrađuju godinama. Možda je sreća, a možda umeće da se prepoznaju oni susreti i poznanstva sa ličnostima koje će imati uticaj na razvoj događaja, koji će postati značajniji, važniji nego što u datom trenutku jesu ili što obećavaju. Veze s takvim ljudima potom donose dugogodišnje plodove.
Pri tom treba razlikovati one koji hoće da upotrebe novinara od onih koji s njim sarađuju da bi se javnosti prenela poruka što doprinosi nekom zajedničkom cilju. Pojavom ljudi koji po funkciji održavaju „dobre veze s javnošću“ novinar dobija ulogu prenosioca poruke na koju može da utiče vrlo malo jer ne sreće nosioca ideje, nema mogućnosti da uđe u mehanizam nekog projekta, na raspolaganju ima ono što su dobili i drugi novinari. S tim „istim“ teško je svom programu obezbediti ekskluzivnu vest, informaciju koju „niko nema“ a tačna je. Nažalost, malo je televizija koje znaju kako dolikuje da vrednuju novinara koji svom kanalu donosi najbolje što ume. U trci za preživljavanjem, u teškim uslovima rada, izostaju preko potrebne pohvale koje motivišu kreativnog novinara da radi još bolje i doprinosi još više. Pojedina priznanja dolaze kasno, kad više ni autoru ni televiziji za koju radi ne znače puno.
Sve je u poverenju
Poverenje među sagovornicima osnov je za dobru komunikaciju, a kad se razgovara pred kamerama, taj kvalitet se prenosi i na gledalište i uspostavlja sličan odnos. Čime se to poverenje uspostavlja i kako se čuva?
Poverenje je uslov uspešnosti u novinarskom poslu. Sagovornik mora verovati novinaru koji ga je stavio pred kamere kao da ga je stavio na operacioni sto bez anestezije. Poverenje je zagarantovao ako je oboma cilj isti – istina. Ukoliko taj cilj nije isti, onda je međusobno poverenje nepotrebno.
Kad se neko pred kamerama ispoveda, kad iznosi osetljive detalje iz svog života, presudna je etika novinara, njegova stav da takvu ispovest ne sme da zloupotrebi, da iskazane emocije montažno izmešta i kombinuje zarad nekog posebnog efekta. Nijedna „ekskluziva“ nije vredna nečije nesreće. Važno je, takođe, da novinar proceni da će mu odricanje od ekskluzivne vesti u datom momentu kasnije doneti drugu i veću, da je očuvano poverenje sa izvorom informacija kapital koji će se oploditi možda sa zadrškom, ali nikad bez istinskog profita. Reč je, naravno, o pravoj ekskluzivnosti, a ne onoj samoproklamovanoj, onoj kojoj sam autor lepi takvu etiketu.
Jedan od osnovnih zadataka TV voditelja je da javne delatnike propituje „u ime naroda“. Kako se dolazi do pretpostavljenog interesovanja javnosti i formulacije pitanja kakva bi postavljali sami gledaoci?
Ideje koje novinar skuplja obično nisu u redakciji, među kolegama… Za pričom se traga po osećaju koji se stalno drži budnim, stalno izoštrava… Kad se nađe priča, traži se način njenog valjanog prenošenja gledalištu. Tu do izražaja dolazi ekipa, tim koji prati autora, koji slično razmišlja, koji se podjednako trudi, koji ima i znanja i poleta, koju autor poštuje zato što bez njenog udela nema dobrog konačnog TV ostvarenja.
U pažljivom osluškivanju glasa javnosti, pitanja se nameću sama, ona su jasna, kratka, svima razumljiva. Voditelj mora da pređe rampu, da ostvari prisan kontakt s gledaocima, da stekne i njihovo poverenje. Opet je, dakle, o poverenju reč. I zato se i publici data obećanja moraju ispuniti, ni njena očekivanja ne smeju se izneveriti. Ako je udovoljiti trenutnoj želji urednika ili nalogu redakcije po svaku cenu za novinara jači motiv od gore navedenog, teško da će imati neophodnu slobodu stvaranja, strpljenja da sačeka da ideja sazri, da se prikupe sve niti priče, da se dođe do TV priloga koji je neobičan, različit, pa i ekskluzivan.
Uslov medijskog trajanja
Biti na televiziji želja je mnogih, opstati na njoj je cilj (i domet) jedino pravih profesionalaca. Kojim svojstvima oni sebi obezbeđuju tu vrstu medijske trajnosti?
Ako postoji recept, onda je to ličnost novinara, entuzijazam koji ne prolazi, radoznalost „kao prvog dana“, isto oduševljenje, elan i sreća nakon dobro obavljenog posla. Samo to obezbeđuje da novinar iz nedelje u nedelju, radeći uvek isto a različito, traje ne razmišljajući šta će posle i dokle će biti novinar. Ukoliko pomisli da je postigao uspeh, dosegao popularnost, ukoliko ima osećaj konačne sigurnosti u profesiji, doveo je sebe u pitanje i odvojio se od gledališta koje je uslov njegovog postojanja i trajanja.
Autoritet je takođe uslov novinarskog trajanja, onaj koji se stiče u redakciji i u profesiji ne funkcijom nego onim što je proizvedeno i što izaziva poštovanje po profesionalnim merilima. Takav autoritet traje bez obzira na poziciju, modu, politička zbivanja – i takvih je autoriteta ovde malo jer su etički principi na kojima počivaju često na iskušenju večitih previranja ovog podneblja… Da bi novinar imao autoritet i da bi trajao, on mora biti sit, nepotkupljiv, nezavisan, da bar solidno živi, da veruje da ima posebnu misiju i da može da menja stvari – u interesu gledalaca, građana, javnosti.
(Branka Otašević, 31. januar 2004)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.