Ona je i novinar i urednik, i istraživač i humnitrani radnik, i eksluzivac… Mira Adanja-Polak već decenijama donosi neobične priče sa raznih meridijana o raznim oblasti pred male ekrane u, sada već, kultnim emisijama "Mira Adanja Polak i Vi" i "Ekskulzivno" koje se emituju na RTS-u. Za nju se može reći da nikada nije sledila trendove, "vijala" poznate ili "morala" da bude prva. Njena strategija je bila prava, a o tome svedoče metri i metri snimljenih emisija, intervjua sa često nedostižnim ličnostima, neobične životne reportaže sa najneverovatnijih tački na planeti, humanitarne akcije…
Otac hirurg, majka istoričar umetnosti, Mira – diplomirani psiholog. Kada ste prepoznali u sebi novinara?
– Kada sam donela putopis iz Bankoka, jer sam se neplanirano zatekla na aerodromu bez vize. Odmah sam dobila i ličnog policajca i tako i nazvala reportažu u "Ilustrovanoj Politici". Mnogi su primetili da je to različito i bila sam sigurna da je to moje zanimanje.
He mogu da kažem da je moj način bio prihvaćen, ali ga nisam menjala i bila sam zadovoljna kako ljudi reaguju. Roditelji su to shvatali kao moj hobi iako sam pisala za mnoge listove ponavljajući da vodim računa da ne zapostavim svoje obrazovanje. Danas smem da kažem da se malo razumem u medicinu i umetnost. Naime, mogu da procenim kvalitet u tim oblastima i tome dam publicitet bez dvoumljenja. Nisam bila opsednuta da imam stalno zaposlenje i možda sam bila prvi "fri-lenser" na ovim prostorima.
Koliko vam je psihologija pomogla u novinarstvu, a koliko profesije i znanja vaših roditelja, te supruga inženjera?
– Psihologijom se bavim svakodnevno tumačeći ljudsko ponašanje. Razumem drugačije od drugih i ljutnju i agresiju i samovolju i ciku i vrisku. Razumem to bolje i ne ljutim se jer znam da je svima koji se tako ponašaju teško. Pomognem gde mogu. Izbegavam ljude sa negativnom energijom koju osetim pre svih. To su me roditelji naučili, a mnogo toga su mogli da me nauče jer su mnogo videli i mnogo toga preživeli. Od muža učim zdravu logiku i da je sve jednostavno i da sve mora stajati na sigurnim osnovama.
Često u intervjuima naglašavate da su ravnoteža i granica između poslovnog i privatnog najvažnije. Gde i kako pronalazite ravnotežu i gde povlačite granicu?
– Ja sam novinar koji intervjuiše. Ja nisam prijatelj te osobe. Ja sam objektivni prenosilac situacija koje želim da pokažem gledalištu. Samo zato što sam u situaciji da se nađem uz važne ličnosti ne znači da ću i jednog trenutka pomisliti da smo jednaki i da možemo biti prijatelji. Ako smo prijatelji, kako ja mogu biti objektivna, kako mogu da budem profesionalac. He trudim se da nađem tu granicu – ona je meni jasna i ja nju poštujem u svoju korist. Tu granica mi daje slobodu.
I posle toliko godina na televiziji kažete da imate veliku tremu pred početak emitovanja emisije "Mira Adanja-Polak i Vi"?
– Kada izgovaram svaku reč, imam osećaj velike odgovornosti jer ono što kažem mora biti istina iza koje stojim. Ljudi slušaju, mnogi se prema tome i ravnaju. To je ta velika odgovornost koju osećam prema svakom nastupu. To je ta trema. Da li će me razumeti i dobro shvatiti šta sam htela da kažem i šta sam htela da poručim.
Radili ste puno intervjua sa poznatim ličnostima i uvek ste izjavljivali da niste imali većih problema da do njih dođete, već da je samo trebalo biti dovoljno uporan i strpljiv. Ostajete li i dalje pri tome?
– Da, meni je to lako, jer uvek znam da sačekam i nikada ne tražim ono što drugi traže. Nikada me nećete videti tamo gde je mnogo novinara koji jure neku zvezdu. Ako se to i desi, uvek uradim reportažu iz nekog drugog ugla. Sećam se da sam u Kanu u vreme Festivala razgovarala sa gospođama koje su izdale stanove za velike pare gostima Kanskog festivala i koje žive od toga. To me je zabavljalo jer je to fenomen o kome retko ko piše.
Zalazili ste u različite oblasti, od politike, preko medicine, pa do šou biznisa. Bilo je puno izazova. Koji je za vas, do sada, bio najveći?
– Najveći izazov je opstati istim kvalitetom u poslu. Ono što ću uvek pamtiti kao izazov je kako jednu porodičnu dramu predstaviti gledalištu tako da nikoga ne povredite. Mlad momak je stradao u Apatinu o jednoj Novoj godini, njegovi roditelji daju saglasnost da se njegovi bubrezi presade dvojici ljudi koji čekaju transplantaciju u Kliničkom centru Vojvodine. Bila sam u toj porodici dvadesetak dana nakon smrti njihovog sina, obišla pacijente kojima je bubreg presađen. Sestru poginulog upoznala sa onima koji su dobili bubrege njenog brata… Sve to da bih požurila Zakon o transplantaciji i zaveštanju organa nakon smrti.
U toku karijere morali ste da donosite važne odluke, koju ćete priču ispričati, koju osetljivu temu Ćete otvoriti… Da li možete da kažete koju vam je odluku bilo najteže da donesete?
– Nemam ja tih dilema. Svaku priču koja koristi gledalištu ispričam bez ustezanja i bez mnogo razmišljanja da li he se ona dopasti bilo kome. Uvek sam sama o tome odlučivala. Imala sam dileme da nekada nešto kažem prerano i da me niko ne razume u onome što radim, ali to je ponekada i dobro, jer danas ponovim emisiju koju sam uradila mnogo ranije, a ljudi misle da je snimljena nedavno. Sa nekim stvarima još uvek idem pre vremena. A što se tiče odluka… nemam ja ta vaganja šta da uradim, a šta ne. Jednostavno radim.
Obišli ste ceo svet radeći intervjue i reportaže. Na kom mestu na planeti vam je bilo najlepše?
– Dok radim, gde god sam, ja sam u priči koju pričam gledaocima. Moraću da se vratim na sva mesta gde sam bila, ali bez kamere, jer neka nisam ni doživela niti videla. Toliko sam u tome da za mene mesto u kome sam nije toliko bitno. Znam, recimo, da moram da se vratim u Palermo, jer ga nisam videla. Bila sam zatočenik reportaže o mafiji u emisiji "Čovek koji je rekao HE mafiji". Boravila sam u kući zajedno sa čovekom koga policija čuva danonoćno jer je pokazao mafijaša koji ga je ucenjivao. U Africi samo pamtim čoveka zbog koga sam došla i njegovu priču. Obilazim jaslice za slonove i toga se sećam, ali same Afrike ne. Pamtim priču zbog koje sam otišla.
Pored poznatih ljudi, deo vaše karijere su i priče o običnim, ponekad zaboravljenim osobama, kojima je potrebna pomoć. Koja od tih "običnih" ljudskih priča je ostavila najjači utisak na vas?
– Uvek poslednja priča. To je Verica Vuković koja ima zaostalo dete, a ne može da dobije dodatnu pomoć jer socijalni radnici misle da, ako dete hoda i govori, da je sposobno za samostalni život. Ni ne pogledaju dete. To je strašno da ljudi ne rade svoj posao kako treba. Znam da emisijom mogu da doprinesem boljem životu ljudi, da ga promenim. Dečaku koji je slep program je pomogao oko stana, putovanja, računara… Ima mnogo stvari koje se rešavaju mimo kamera. He snima se sve. Nekada je dovoljno da pozovem ljude i da ih zamolim da to reše a da i ne stavim to na ekran.
Vreme je praznika. Kojih se najradije sećate?
– Onih u detinjstvu kada smo se okupljeni oko stola sa roditeljima i emejali do suza. To i sada činim sa svojom porodicom. He moraju biti praznici. To je uvek kada smo zajedno i kada ispred svakog člana porodice stoji ono što najviše voli da pojede. Verujte, ima puno šerpica na šporetu. Želje su najraznovrsnije.
Da ponovo počinjete, da li biste nešto promenili u svom životu?
– Ništa ne bih preskočila. Sve neka bude isto kao što jeste. Ništa ne bih menjala.
(Vesna Vukojev, „Dnevnik“, 31. decembar 2008)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.