Prvi ste novinar koji je uradio intervju sa osobom obolelom od side. Kako se niste plašili s obzirom na to da se tada o toj bolesti nije znalo ništa?
Nije se znalo kako se zove bolest, ali su lekari sretali slučajeve kada se pacijenti posle intervencije ne oporavljaju bez obzira na to što se primenjuje uobičajena terapija. Znali su da je u pitanju neverovatan pad imuniteta. Iz lekarske sam porodice i ne plašim se, jer ako se plašim, ne mogu da pomognem. Intervju koji pominjete bio je jedinstven u svetu zato što taj par homoseksualaca niko nije hteo da pusti u televizijski studio. Sećam se da sam otišla kod njih kući, napravila emisiju „Rizik ljubavi“ i vratila se kod njih opet posle godinu dana. Drago mi je da ste me na to podsetili. Mozda to treba u letnjoj šemi reprizirati.
Rekli ste da Vam je jedan od najtežih intervjua bio onaj sa članovima porodice Romanov. Zašto?
Ne daju intervjue jer ima mnogo lažnih Romanova, a oni pravi su toliko privatni da im javnost baš ne godi. Ne zaboravite, prognani iz Rusije, rasuti po svetu i doskora bez mogućnosti da se vrate. Intervju s Majklom Romanovim mi je omiljeni intervju. Nedavno sam radila i razgovor sa grofom Šeremetjevim – pa njegova je bila ogromana zemlja na kojoj se danas nalaze aerordomi u Moskvi Šeremetjevo 1 i 2, a danas on ima samo stan u Parizu.
Do koga ste najteže došli? Šta su bile otežavajuće okolnosti?
Najteže dolazim do predsednika opština u našoj zemlji, do rukovodilaca službi koji treba da daju odgovore na moja pitanja koja se još uvek kvalifikuju kao oštra, neprijatna, nevaspitana, a ona su samo direktna. Istina je da vraćam sagovornika sve dok ne odgovori na pitanje.
Otkrijte nam kako ste uspeli da dođete do Henrija Kisindžera?
Vi me pitate za intervjue koji su iza mene. Bila sam samo uporna, a istina je da sam imala adresu gde mu se nalazi kancelarija, a kada to znate, onda samo treba da istrajete u insistiranju da dobijete šta hoćete. Rečeno mi je da će održati jedno predavanje u školi pored Vašingtona i tada sam otišla tamo.
A Kurta Valdhajma i Dejvida Rokfelera?
Kurta Valdhajma srela sam u Dubrovniku preko njegove žene, a Dejvida Rokfelera u Beogradu, kada je bila velika konferecija Svetske banke. Postoje kontakti koje nikada nisam zanemarivala, a u svom poslu nikada se nisam rukovodila trenutnim pozicioniranjem. Uvek sam znala ko su oni koji znaju posao, a oni su uvek u prednosti i tu odmah pored onoga što mene interesuje.
Šta vam je bilo najinspirativnije dok ste radili intervju sa Orijanom Falači?
To da ne želim nikada da imam tu vrstu karijere. Podsetilo me je na to da sam samo žena i da su mi emocije pokretačka snaga, da bez emocija ništa ne može biti dobro. Posle tog susreta, kada sam je zatekla u sobi okruženu cvecem u dva sata posle ponoći, kada me je zvala na intervju koji sam zatražila, nikada više nisam poželela veliku karijeru. Kada je došla u Beograd, nisam mogla do nje… samo sam ostavila svoj telefon i poruku: zovite me kada možete, koleginice smo, želim intervju… i ona se javila. Bila sam mlad novinar.
Posle dugo godina ćutanja, uspeli ste, doduše tonski, da snimite intervju sa Jovankom Broz. Kako biste opisali susret sa njom?
Kao nešto najznačajnije što sam uradila, jer sam se uverila da sve što je izrečeno do tada i sada nije istina. Poštovala sam neka pravila i naravno da sve nisam objavila. Postoje situacije kada poštujete nečije želje. Toliko je toga napisano i izrečeno o Jovanki Broz da ću ja svoje utiske i zapise ostaviti po strani za sada.
Da li pamtite neku situaciju kada ste, radeći novinarski posao, bili u životnoj opasnosti?
Mnogi kažu da je to bilo više puta, ali ja nisam toga bila svesna jer nisam time opterećena. Mnogi ljudi sada govore da su radeći svoj posao bili začuđeni u koje sam sve avanture ulazila, ali ja tada nisam znala gde je ta opasnost jer sam samo želela rubriku.
Postoji li nešto što ste profesionalno žarko želeli, ali ste od toga ipak odustali?
Da, intervju sa Niksonom kada je već bio teško bolestan. Odustanem kada vidim da jedna reportaža može da povredi ljude i da im život promeni. Ima toga dosta, ali to je sve deo nekog mog doživljavanja.
Koga sada priželjkujete za sagovornika?
Ja nikada ne govorim unapred, ali ako Vam kažem da sam 12 godina pokušavala da dobijem jedan intervju koji je zapravo dokumentarna emisija i da sam to uradila pre nekoliko nedelja, onda stvarno počinjem da verujem da samo treba nešto želeti. A moja je sreća da ono što želim gledalište voli, da im se to sviđa i to je ta profesionalna sreća.
Često ste direktni dok postavljate pitanja. Kako balansirate između emocija i profesionalnih izazova?
Pa ne balansiram. Ne mogu da se uzdržim; jer ja samo hoću odgovor. Kada sagovornik potceni gledalište i počne da laže, ja stvarno moram da se kontrolišem. To i činim a znate šta se onda dogodi: gledaoci stanu na stranu onog ko laže – neverovatno. Nikada da naučim…
Šta u novinarstvu nikad ne biste uradili?
Nikada ne bih radila ono u šta ne verujem. Nikada ne bih objavila informaciju koju nisam lično proverila.
Na koji ste intervju mnogo ponosni i zašto?
Uvek sam ponosna na nešto što sam uradila prošle nedelje, što sam objavila prva, što niko drugi nije objavio, na nesto novo i ekskluzivno. Ponosna sam na još jednu emisiju koju sam uradila u nedelju. Onda čekam iduću nedelju i tako stalno ide, ide, ide…
Kako ste postali saradnik u „Rečniku umetnosti“ koji je objavljen u Londonu? Otkud Vam interesovanje za ovu oblast?
Od detinjstva sam okružena umetnošću. Majka mi je bila istoričar umetnosti, likovni kritičar sa velikim brojem objavljenih napisa iz oblasti umetnosti. Sve sam to nasledila, neverovatnu biblioteku, dokumentaciju, prepoznavala sam dobru umetnost od malena pokazujući interesovanje za slikarstvo i nekako imala sreće u tome. Sve što bih dotakla, proslavilo se. Volim da otkrivam. Kada je u Londonu počelo sakupljanje građe za ovaj naš region, ja sam samo sve poslala i sve je ušlo u prestižnu umetničku enciklopediju.
Čime Vas je očarao Majkl Romanov, a čime Grejem Grin?
Majkl Romanov me je očarao jer je romantičan i obrazovan, a Grejem Grin jer je tajnovit i savršen pisac, uglađen, sa velikim strpljenjem – danas tako retko.
Koji ste sebi postavili cilj?
Da budem zdrava, zadovoljna sobom i svojom porodicom, da uvek znam prioritete i svoje mogućnosti.
Da li po Vašem mišljenju postoji vreme za novinarsko penzionisanje?
Onog sekunda kada ne prepoznate dobru novinarsku priču i kada prestane bol u stomaku pred emitovanje programa i kada pomislite da sve znate i kada vas nerviraju telefoni i ne možete više da slušate ljude koji vam javljaju vest – e onda…
(Zorica Marković, „Stil“, 21. maj 2007)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.