„Iz razgovora sa kongresmenom Rorbaherom zaključila sam da on ne poznaje našu situaciju baš najbolje, odnosno da je jednostrano informisan. Ali posle našeg polučasovnog razgovora…“
„Imamo izveštaj Mire Adanje-Polak iz Vašingtona“, „Telefonom iz Londona, Mira Adanja-Polak“, zatim istu novinarku vidimo u studiju TV Beograd u telefonskom razgovoru sa kongresmenom Rorbaherom. U poslednje vreme, bar kada je spoljna politika u pitanju, Mira Adanja-Polak postala je nezaobilazna.
– Ma, ne. To je samo sticaj okolnosti. Jednostavno, ja imam mogućnosti da dođem do tih ljudi, a uz to me goni profesionalni instinkt da gledaoci saznaju informaciju iz prve ruke.
Toliko vas ima u spoljnoj politici u poslednje vreme da smo već pomislili kako je „Beogradski program“ ostao bez jednog urednika?
U poslednje vreme mene samo puštaju da radim po svom izboru. Niko mi ne kaže, e to bi mogla da uradiš, niko mi ne pokazuje prstom koga ću imati za sagovornika a meni je to dovoljno. Znate, ja imam svoju sopstvenu produkciju, svoju ekipu i uvek sam spremna da reagujem što je moguće brže.
Ipak, do tih ljudi nije jednostavno doći, ne verujemo da etiketa „jugoslovenski novinar“, ili „urednik TV Beograd“ mnogo znači američkim kongresmenima?
Ne znači im gotovo ništa. Poslednji put kada sam bila u Vašingtonu, sa mojom „vezom“ izašla sam u restoran u kome se pojavljuju najznačajnije ličnosti iz sveta politike, pre svega republikanci. Pre dolaska mojih sagovornika „čovek za vezu“ mi je rekao: „Znaš, ne moraš baš na početku razgovora da kažeš da si iz Jugoslavije“. Znate, pada nam rejting u svetu. To što mi mislimo da nam pridaju mnogo značaja u američkom Kongresu i da su opterećeni nekim emocijama kada smo mi u pitanju, to je naša zabluda kojom mi sebi pridajemo važnost. Oni se bave nama koliko je njima potrebno i kada im naše svađe budu dosadile, jednostavno će uzeti olovku i precrtati nas. Mi smo za njih uzgredna pojava.
Toliko su nas uzbudila dvojica iz američkog Kongresa, Nikls sa svojim amandmanom o selektivnoj pomoći Jugoslaviji i Rorbaher sa amandamanom o prodaji oružja Jugoslaviji, odnosno nekim njenim delovima. Razgovarali ste sa tom dvojicom, kako ste došli do njih?
Jednostavno. Okrenula telefon nekih svojih ljudi u Americi, oni su mi našli telefone. Gospodina Rorbahera, koji je inače novinar po struci i pisao je svojevremeno govore za predsednika Regana, zatekla sam u kupatilu. Ljubazno me zamolio da se čujemo kasnije i tako je i bilo. Iz našeg razgovora zaključila sam da ne poznaje situaciju baš najbolje, odnosno da je jednostrano informisan o našim odnosima. Lepo smo se ispričali jedno pola sata i sutradan je amandman bio povučen. Ne, ne želim da kažem kako sam ja uticala na tu odluku, ali da gospodin Rorbaher nije baš imao najjasniji pregled situacije u Jugoslaviji to je sasvim izvesno. Možda i to govori u kojoj meri se američki Kongres bavi nama.
Senzacija traje kratko
Dosta mistično zvuči kada kažete da vam je vaša veza u Vašingtonu obezbedila kontakt sa Rorbaherom, ili Niklsom ili nekom drugom ličnošću koja tamo nešto znači?
Nema tu nikakve misterije. To su moje lične, porodične ili prijateljske veze, pa u svetu se politike grade na takvim odnosima a kod nas se to stavlja u jedan pogrešan kontekst sa negativnim predznakom. Meni su čak jedno vreme zamerali što sam neke ljude dovela pred kamere po ličnoj liniji. Ja to ne poričem. Dovela sam Miću Popovića pre sedam-osam godina kada je njemu svaka pomisao na Televiziju Beograd bila mučna. On je na to pristao zato što je dugogodišnji prijatelj moje porodice, a tada nije bilo lako Miću izvesti u javnost, zbog svega što su mu političari priredili.
Zlobnici će reći da ste sve intervjue sa slavnim ličnostima ostvarili zahvaljujući vezama?
To šta će reći zlobnici zaista me ne interesuje. Ja sam stvorila jedan svoj svet, jedan svoj krug i drugi me ne zanimaju. Znate, kao kada ste u batiskafu, vi vidite sve šta se oko vas događa, ali vas ništa ne može dodirnuti niti povrediti. A što se veza tiče i njih treba znati stvarati i održavati i to je vrsta kvaliteta. Vidite, ja nikada nisam koristila informaciju da bih nekoga povredila ili dovela u nezgodnu poziciju.
Uvek sam vodila računa da niko ne pati zbog toga što sam objavila neku informaciju koja bi za moju karijeru možda značila mnogo. Senzacija traje dan-dva, a ostaje čovek.
Ušla sam u "Ko je ko"
Odnosi se, ipak, menjaju posle 9. marta naročito?
Činjenica je da se menjaju ali i u tim promenama ima takvih uskakanja iz voza u voz! Čak se kroje potpuno nove biografije. Sada su odjednom svi bili na meti „komunjara“. Nekima koji su bili veći komunisti od samog komunizma sada se ispostavlja da su komunjare konfiskovale ne samo imovinu već i pravo na rad. To je tragikomično, međutim ja u sve to ne ulazim. Radim svoj posao i jedino što mi godi to je da me sada više puštaju da radim.
Na početku ste pomenuli svoju sopstvenu produkciju. Šta pod tim podrazumevate?
Događaji najčešće nameću da se reaguje u trenutku, a pošto ja posle mog sina Marka i porodice, najviše volim svoj posao, logično je da u njega i ulažem. Ne samo kada je tehnika u pitanju već i ljudi. Molim vas pomenite moju ekipu sa kojom sam i uradila svoje najbolje poslove. Bez Dejana Đenđešija, Olivere Daničić i Zdravka Radojičića mnogo je teže raditi. Da sam sa tom ekipom pratila Raisu Gorbačov, sigurno bi taj prilog bio mnogo bolji. Znate, moj posao umnogome zavisi i od mojih saradnika.
Svoju ekipu niste vodili na „Pri Italija“?
Nisam, tamo sam bila po pozivu da bih održala predavanje na temu „žena u medijima“. Susrela sam se i sa Đani de Mikelisom i po održanom predavanju nisam sela u prvi red već sam sa ekipom RAI 1 napravila nekoliko priloga za našu televiziju. Nisam ja za te fotelje u prvim redovima.
Kako stojite sa „prvim redovima“ na TV Beograd? Kakav je vaš status?
Nemam nikakav status, bar ne poseban. Zvanično sam urednik „Beogradskog programa“ a liste i bodovi, te priče ko je koliko plaćen – to me zaista ne zanima.
Ipak je i to vrsta priznanja?
Što se tiče priznanja i nagrada, meni je ipak najdraža ona koja je stigla iz Kembridža, gde se štampa almanah značajnih odnosno vodećih ličnosti i stvaralaca u svojim oblastima pod naslovom „Ko je ko“. U izdanju za 1991. godinu nalazi se i moje ime za oblast novinarstva. Kada pogledam imena u čijem sam se društvu našla, bez lažne skromnosti mogu reći da sam ponosna na petnaest godina svoje novinarske karijere.
(Dragen Stojmenov, „Radio TV revija“, 15. jul 1991)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.