Novinar svoje umeće i uticaj može da koristi na različite načine i u različite svrhe. Informisanje javnosti je po definiciji suština novinarskog posla, ali to informisanje može biti objektivno ili tendenciozno, blagovremeno ili sa planiranim zakašnjenjem, odmereno ili jednostrano. Sve zavisi od efekta koji novinar želi da postigne. Kod nas je sada, nesporno, vreme političkog novinarstva i informacije se, uglavnom, biraju i plasiraju sa namerom da se podrži ili oslabi određena politika. Za one novinare kojima je ovaj model neprihvatljiv ostalo je malo prostora. Ipak, neki su se izborili za svoje originalno i nesporno mesto pod suncem. Jedna od najpoznatijih beogradskih novinarki, veiiki zaljubljenik ovog posla, Mira Adanja-Polak, odabrala je – novinarski angažman sa humanitarnim predznakom.
Zahvaljujući njenom angažovanju, u Beogradskom programu Televizije Srbije slepa deca dobila su svoju školu u Zemunu, izgrađena je nova duševna bolnica umesto stare koja se nalazila u bivšoj konjušnici, a u toku je priprema za renoviranje Odeljenja H, u Zvečanskoj ulici, gde se nalaze deca sa urođenim manama, mentalnim i fizičkim, a koja dolaze sa ratnih područja. Kako je došlo do ove akcije?
– Za američku televiziju napravila sam jedno istraživanje o tome šta se kod nas događa za vreme sankcija, odnosno o tome kakve nam štete sankcije nanose. Posetila sam tada i ustanovu za nezbrinutu decu u Zvečanskoj ulici. Ono što sam videla na tom Odeljenju H, šokiralo me je. Ta deca su rođena sa teškim manama, odbačena od roditelja, a žive u užasnim uslovima. Naravno, to je ušlo u moju emisiju koja je prikazana na američkoj televiziji u udarnom terminu, na NBC.
Posle toga, princeza Jelisaveta Karađorđević i ja odlučile smo da pokrenemo akciju za renoviranje tog Odeljenja H.
Da li je vaš apel za pomoć naišao na razumevanje kod onih koji imaju mogućnosti da pomognu?
– Bila sam zaista dirnuta kad mi se, odmah posle emitovanja ovog priloga, javio Miodrag Petrović, čovek o kome ništa nisam znala, i rekao da mora da me vidi. On se nalazi na čelu firme „Belim“, koja se bavi građevinskim radovima. Hteo je da pomogne.
Već je bio na objektu da vidi šta je sve potrebno uraditi. Dao je veoma veliki prilog za rekonstrukciju zgrade. Zauzvrat nije tražio ništa. Javio se još jedan, vrlo mlad čovek, kome poslovi trenutno dobro idu, i dao svoj prilog. On ne želi da se o tome govori u javnosti, i mogu samo da kažem da ima dvadeset sedam godina i da se zove Zoran. Interesantno je da se meni javljaju ljudi koji hoće da pomognu, i da uopšte ne žele publicitet za svoje humano delo. To je jako retko.
Ali, to je ono pravo dobročinstvo. Za mene je najveća nagrada koju dobijam u mom poslu što mi ljudi veruju, što su sigurni da ću to uraditi na pravi način.
Podsvesna identifikacija
Nažalost, Odeljenje H u Zvečanskoj nije jedino u tako lošem stanju. Da li su donacije jedini način da se pomogne?
– Ja pravim jednu aukciju u Kristiju u Njujorku, 22. novembra. Toj aukciji će u septembru, ovde u Beogradu prethoditi donacija. Kao pre rata što se radilo. Ljudi koji žele nešto da daju za aukciju u dobrotvorne svrhe. Može to da bude broš, prsten… Ja ću za aukciju u Kristiju napraviti selekciju pošto želim da svi predmeti koji će biti izloženi imaju obeležje ovog podneblja. Na taj način želim da se u svetu vidi da mi imamo svoju autentičnu kulturu, da postoji srpska elita.
Nekada je ta elita imala, i te kako, kontakte sa kulturnim svetom. Nažalost, danas nas u svetu predstavljaju neki drugi ljudi.
Često ste u kontaktu i sarađujete sa princezom Jelisavetom. Zašto ste se opredelili za lozu princa Pavla, a ne za direktne naslednike kralja Petra?
– Knez Pavle je bio izuzetan čovek, poznavalac umetnosti i kolekcionar.
I, bio je ovde neprihvaćen. To je, verovatno, moja podsvesna identifikacija. Čovek može da želi dobro svojoj zemlji, a da time ne maše okolo, da ne pokušaaa to da unovči. Za dobrobit svoje zemlje može se raditi i kao neka vrsta misije, jer to zadovoljava tvoju dušu, to zadovoljava tvoj identitet. Mene mnogi pitaju zašto nisam otišla u inostranstvo pošto imam puno mogućnosti za to. Mislim da bih na taj način sebe deklasirala. Zašto bih ja tražila neke druge pasoše, neke druge identifikacije? Ja smatram da stvari treba ovde da menjam i ja to radim. Ja menjam sredinu u kojoj živnm. Zadesila nas je strašna nesreća. Ja to vrlo teško doživljavam. Zato i živim vrlo povučeno. Jedino se trudim da se ne sruši moja vera u novinarstvo. Jer, ja sam uvek verovala da radim najlepši i najsvetiji posao na svetu.
Koji sada nije lako raditi…
– Nije ga lako raditi, ali čovek mora da veruje u ono što radi. Nikada nisam uradila nijednu rubriku u koju ne verujem. Danas novinari često rade nešto verujući da će tako odobrovoljiti vlast. Grdno se varaju. Oni koje oni žele da odobrovolje imaju, u stvari, vrlo visoke kriterijume o tome šta je pravo, a šta nije.
Mislite da im je teško ugoditi?
– Ne treba se uopšte truditi da nekome ugodiš. Posao treba da se radi kvalitetno i profesionalno. Šta mene briga što neki političar misli o meni? Time se opterećuju novinari koji nisu profesionalno izgrađeni. U ovojim emisijama se trudim da dam potpuno objektivnu sliku.
Ispred događaja
Znači, u svim okolnostima novinar može slobodno, po savesti, da radi svoj posao?
– Može, ali to mnogo košta. Ja se borim za to. Mnogo puta sam se opekla. Ja ne mogu da kažem da, napolju, nisam dobila ono što sam htela. Ali to mnogo košta. I sada, kad nešto hoću da uradim u svetu, ja to tražim, ništa me ne interesuje, baš me briga za sankcije. I, što je interesantno, niko mi te sankcije i ne pominje. Evo, ja sada spremam intervju sa najuticajnijim čovekom u SAD. To je čovek koji se ne eksponira, ali koji povlači konce. Do njega sam došla putem kolekcionarstva. Kad dođeš do tih centralnih, najuticajnijih ljudi, onda možeš mnogo toga da postigneš, da objasniš…
Ali, malo je novinara koji do njih mogu da dođu.
– Moj pasoš je isti kao i svaki drugi pasoš. A mene niko neće maltretirati, poniziti. Sve zavisi od načina. Ja i dalje radim svoj posao kao što sam ga radila, i intervjuišem ljude za koje mislim da su interesantni. Ali, ja često idem ispred događaja. Prva sam napravila za Televiziju Beograd polučasovni intervju sa Sorosom. Onda kad niko nije čuo za njega. Sa Džonom Zameticom sam razgovarala još pre četiri godine. O sidi sam pravila emisiju kad se ovde mislilo da je mogu imati samo oni koji žive na Zapadu. Prva sam radila Karađorđeviće, kad ovde niko nije hteo to da emituje.
Često boravite u inostranstvu, otvoren vam je pristup najvećim televizijskim stanicama, poznajete mnoge ugledne svetske novinare. Mislite li da postoji, zaista, zavera, odnosno predumišljaj da se Srbi prikažu u lošem svetlu međunarodnoj javnosti?
– Ne postoji. Veliko je umeće u razgovoru sa nekim ko je na veoma visokom nivou zadobiti njegovo suštinsko interesovanje. Naši ljudi koji su u inostranstvu zaduženi za to, ne znaju to da rade. Jednostavno, ne znaju to da rade.
Kako se, po vašem mišljenju, može promeniti ta slika o Srbima?
– Priča o izgubljenom medijskom ratu je već zastarela. Nema promene slike. Mora se stvoriti nova slika. Nikada ne bih išla na korigovanje starog, nego na stvaranje nečeg potpuno novog. Eto, recimo, u vreme najžešće kampanje protiv nas, jedan od najdesničarskijih listova, Royalti, što znači „Kraljevski“, objavio je petnaest strana o Srbiji. O našoj dinastiji. Sada treba da izađe i o crnogorskoj kraljevskoj lozi. Treba naći način da zainteresuješ ljude. Ne moraju to biti ljudi koji su eksponirani, nego ljudi koji iz pozadine povlače konce. Ja sam se uvek opredeljivala za uticajne ljude, za eksperte, za večite ljude. Ko ima uticaj, ima moć.
Verna svojim počecima
Šta mislite o ideji da se kod nas formira tim eksperata, ljudi koji u inostranstvu imaju ime, uticaj, pa da oni predlože načine i ciljeve?
– Mi nismo ljudi za timove. Ovde postoji samo netrpeljivost, grabež za mestima u inostranstvu. Oni ne znaju da je taj posao u inostranstvu težak i mukotrpan. Onda, da bi pokazali da ono što rade vredi, oni iz inostranstva šalju ono što misle da ovi ovde žele da čuju. Tako se stvara zatvoreni krug informacija i, u suštini, neobjektivno informisanje. Kada laž krene, činjenice ništa ne pomažu. Mora se kod ljudi stvoriti autentičan interes za svoju stvar. A oni za to nemaju sposobnosti.
Kako vi u tome uspevate?
– Ja sam oduvek, od malih nogu, pošto sam imala puno rođaka i prijatelja u inostranstvu, želela da ljude zanteresujem za zemlju u kojoj ja živim. Ne možete ljude zainteresovati ako im stalno pokazujete neke užase. Oni će biti šokirani, a onda će se, polako, distancirati. Verujem da će kod nas doći do ogromne rekonstrukcije kadrova koji će reprezentovati našu zemlju, u nekoj novoj situaciji. U ovoj zemlji ne bi smelo da se zaboravi da smo u prošlosti imali velike diplomate. Bilo je u prošlosti ljudi koji su znali da reprezentuju ovu zemlju, i ona nikada nije bila bez strategije. Recimo, važni ljudi u Londonu, koje ja poznajem, smatraju da smo imali fantastične stratege.
Da se vratimo vama i novnarstvu. Vi ste osoba koja se u nekom trenutku mnogo eksponira, a onda se potpuno povuče. Da li je to posledica uređivačke politike ili vaš izbor?
– I jedno i drugo. U svakom slučaju, kad ja dam neki intervju, kao što to činim sada, onda je to zato što mi nešto treba. Ali, ne meni lično, nego zbog nečega što radim, da bih animirala ljude za nešto. Kao što to sada činim za Odeljenje H. Inače, što se tiče publiciteta, mislim da kad novinar skrene na sebe pažnju, kad ga hvale, kad mu se učini da se odlepio i dobio krilca, tad počinje njegov pad.
Poznavala sam jako mnogo novinara koji su bili. Ja sam uvek želela da budem sada. Meni može da se pripiše svašta, ali ne može da se kaže da ono što proizvedem nije u redu. I još nešto: grozim se da novinarke pokazuju noge, dekolte, čak i lakat. Zato što su to pomagala za sumnjiv kvalitet. Pažnju publike želim da skrenem kvalitetom, a ne da u poznim godinama emitujem klimakterijum uživo. To je nešto što ponižava ženski rod. Inače, od mladih novinarki dopada mi se jedino Verica Bradić sa TV Politike.
Šta novo možemo očekivati od vas?
– Ne volim da govorim o svojim planovima. Ali, od jeseni kreću emisije koje su svetska ekskluziva. O tome ću, kad dođe vreme, pričati za „Radio TV reviju“. A zašto se ja uvek okrećem baš „Radio TV reviji“? Zato što mi je pravilo da ne zaboravljam svoje početke. I nikada ne zaboravljam da mi je, kad sam krčila put u novinarstvu, „Radio TV revija“ pružila šansu. „Radio TV revija“ je učinila da poverujem da je, ono što ja želim da radim, stvarno moguće.
(Ljiljana Jovanović, „Radio TV revija“, 1. januar 1990)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.