Specijalista za čudake

„Novinarstvo je težak i mukotrpan posao večitog istraživanja i dokazivanja, ono što ostaje je dobro delo i osećaj da sam nešto dobro uradila, nekome pomogla, nekoga oraspoložila…“

Život čine promenljive i konstantne vrednosti. Prve blesnu i nestanu, te ih istom brzinom zaboravimo. Novinar RTS-a Mira Adanja Polak, urednik živog programa "Mira Adanja Polak i Vi" i dokumentarne serije "Ekskluzivno" na Prvom programu RTS-a, spada u ove druge, koje možda i uzimamo zdravo za gotovo, ali uz kašičicu vremena shvatimo koliko život čine lepšim. Tvrda fotelja postaje udobna, a ručak prijatniji, kada se otvori prozor u svet toplih duša, veličanstvenih prilika i ljudi sa idejom, verom i talentom – baš svake subote u 14:15 na RTS-u 1.

Njeno ime odavno je prestalo da označava jednu ženu već je postalo sinonim za neumoran rad, strpljivost i istrajnost.

– Umaraju me samo gluposti i nedokazanost ljudi koje moram da ubeđujem da bih nešto uradila. Posao koji radim volim i on me ne umara. Baterije koje imam su dugotrajne a punim ih svojom neiscrpnom radoznalošću. Kada me nešto interesuje, ne moram ni da spavam. To me potpuno obuzme. Retko radim stvari koje neću, a mislim da nikada i nisam. Jednostavno radim ono što hoću i u šta verujem, a tu mi se samo energija obnavlja. Mnogo me pitaju to što me vi pitate. Možda je ipak nešto i urođeno. Kada sam bila mlada, baterije su mi se praznile kada je neko zao i kada pokušava da me uvredi. Ali, vremenom sam naučila kako da se čuvam takvih ljudi. Detektujem ih na daljinu i ne prilazim. A kada se umorim, dobro se ispavam, a dobro spavam i budim se kao nova.

Njene emisije su posvećene otkrivanju talentovanih, ispravljanju nepravdi, otkrivanju nepoznatog, traganju za neobičnim. Elegantno i diskretno obučena, sa manirima se obraća i gledaocu i sagovorniku. Prava retkost na TV-u.

– Ja jednostavno ono što vidim pokažem gledaocu jer mislim da kada to vidi može da utiče na njega i da ga nečemu korisnom pouči jer vidi to negde drugde i onda rado to primeni na sebi ili u nekoj sličnoj situaciji.

Rođena je u Budimpešti, a diplomirala psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ćerka je čuvenog urologa i hirurga dr prof. Solomona Adanje i Katarine Adanje, istoričara umetnosti, ali se umesto nekog "finijeg" zanimanja odlučila ipak na mukotrpan novinarski posao. U međuvremenu je čuvala decu, radi učenja jezika u inostranstvu, radila kao stjuardesa i klinički psiholog. Osamdesetih je počela da radi kao novinar i voditelj na TV Beograd. Nen suprug Martin Darko Polak je raketni inženjer. Sin Marko je takođe inženjer.

Zašto ne volim kajsije

– Kao devojčica sam došla u Beograd, gde sam išla u školu. Sećanje iz detinjstva mi je dvorište kuće u kojoj smo stanovali u Bulevaru JNA 2 u kome smo moja sestra Gordana i brat Đorđe proveli najlepše detinjstvo koje se može zamisliti. Imali smo kajsiju na koju nam je bilo zabranjeno da se penjemo. Ja sam se popela, a nisam umela da siđem i tamo su me ostavili do uveče da se naučim pameti. Danas nešto ne volim kajsije.

Novinar sam postala sasvim slučajno. Išla sam kod ujaka u Australiju i ostala greškom u Bangkoku bez vize, a nismo imali diplomatske odnose tada pa sam dobila ličnog policajca koji me je čuvao i pazio tri dana do dolaska novog leta za Sidnej. Tada sam dobila odmah dve strane u novinama. Kazali su da sam to lepo ispričala, izašlo je to u "Ilustrovanoj politici". Uvek sam imala potrebu da ono što mi se dogodi saopštim drugima. Oni bi uvek kazali – pa kao da smo i mi bili tamo. Nisam se odmah bavila novinarstvom kao zanimanjem. Pisala sam za mnoge časopise i radila druge poslove jer sam po struci klinički psiholog. Čak sam i letela, a bila sam i šef stjuardesa. I pisala i objavlivali su. I postala sam novinar. Od početka sam znala da je različito to što radim, jer nisu svi mislili da je to dobro. Ja sam htela samo tako i nikako drukčije. Zato je sve išlo nekako po mišljenju mnogih sporo, a što se mene tiče, išlo je kako treba, postepeno, jer kako bih se danas radovala svakoj reportaži kao i prvog dana.

Opsadno stanje u Palermu

Napravili ste priču o Vinćencu Kontičeliju, čoveku koji je odlučio da svedoči protiv mafije. Danonoćno ga čuvaju karabinijeri sa mašinkama, koji šetaju po krovu njegove kuće pod video-nadzorom u Palermu na Siciliji. Kako ste ubedili Kontičelija da pristane na intervju i da li Vas je bilo strah?

– Došla sam na Siciliju, sve su proverili – da je moj istinski motiv da samo čujem njegovu priču i da je samo to što hoću. Prihvatila sam specifične uslove snimanja, koji su podrazumevali pravo opsadno stanje tokom mog boravka u Palermu. Nigde nisam mogla da idem sama – ništa nisam videla – samo sam radila i bila u negovoj kući deleći nekoliko dana opasnost u kojoj se nalazi. To sam shvatila tek kada sam došla kući.

Nema pomirenja uloge supruge, majke i vrhunskog profesionalca, to ili ide ili ne ide, uvek sam znala da mi ništa neće vredeti ako nisam zadovoljna u sve tri uloge.

Poliglota

– Jezike sam učila radeći u bolnicama Evrope, kada niko nije verovao da sam ćerka uglednog hirurga, čuvajući decu, spremajući stanove, na recepciji hotela.

Jovanka Broz, tragična ličnost

Tokom leta Mira Adanja Polak nudi emisije koje su imale najviše odjeka u javnosti, kao i one snimljene pre mnogo godina koje su možda tek danas postale aktuelne. Gledaoci su imali prilike da vide intervju sa Jovankom Broz, koja je nedavno, posle skoro dve decenije, dobila lična dokumenta, Peđom Mijatovićem, koji je nedavno izgubio sina, emisiju sa Ksenijom Antić, obolelom od raka, a snimljenom pred njenu smrt, Ruškom Bergman, čuvenim stilistom koja je "doterivala" i Hilari Klinton, i radila sa Majklom Džeksonom za njegovu svetsku turneju.

Kakav je na Vas utisak ostavio razgovor sa Jovankom Broz? Da li ste je i Vi doživeli kao tragičnu ličnost?

– Taj utisak je ostao i do danas – kao da nam je prikazivana neka druga osoba. Jovanka Broz uopšte nije bila onakva kakvu smo zamišljali. Bila je to jedna normalna žena, koja je bila vezana za svog muža i prema kojoj je načinjena nepravda. Da, ja sam je doživela kao tragičnu ličnost i za mene će Jovanka Broz uvek biti supruga Josipa Broza Tita, koja treba da nasledi ono što bi svaka udovica dobila posle smrti svog muža.

Ekran su preplavili oni koji se bave novinarstvom isključivo radi sopstvene promocije.

– Ne mogu o tome da sudim, jer ne mislim da se takve osobe bave ozbiljnim novinarstvom. Novinarstvo je težak i mukotrpan posao večitog istraživanja i dokazivanja. Sve traje kratko. Svaka reportaža živi onoliko koliko se emituje i dok ne postigne svoj cilj. Ono što ostaje je dobro delo i osećaj da sam nešto dobro uradila, nekome pomogla, nekoga oraspoložila. Ovaj posao je dvosmerna ulica u kojoj je važno ko vam ide u susret.

Istražujem, slušam i učim

Trajanje joj je najveće profesionalno dostignuće.

– To mi drugi kažu i nisam toga bila svesna. Nikada mi nije bilo jasno pitanje "a šta ćeš posle da radiš?" Pitam kada posle. Kažu, pa kada više ne budeš novinar? Nisam znala šta da odgovorim jer o tome nisam razmišljala. Meni novinarstvo nikada nije bilo alternativno zanimanje. Ja se svojim poslom bavim, istražujem, slušam, učim, procenjujem. A najveće profesionalno dostignuće mi je svakako da sam postigla da mi se veruje i da svoj posao i dalje volim kao na početku.

Autor je više od 250 dokumentarnih emisija. Za britansku televiziju ATN, gde je konsultant spoljnopolitičkog deska, tokom rata u Bosni obezbedila je ekskluzivni intervju sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, kao i sa generalom Ratkom Mladićem i predsednikom Republike Srpske Radovanom Karadžićem i taj program je dobio najveća profesionalna priznanja u svetu.

Na Džordžtaun univerzitetu razgovarala je sa Henrijem Kisindžerom, u Palati nacija sa lordom Ovenom, prva u ovom delu sveta objavila dokumatarne ekskluzine emisije o Romanovima. Prva predstavila princezu Jelisavetu Karađorđević i jedina razgovarala sa nenom majkom princezom Olgom u Parizu, prvi intervju sa Jovankom Broz, intrevjuisala je Rokfelera, lorda Karingtona, Soroša, Barbaru Kartland, Amalijju Rodrigez, Karla Pontija, Sofiju Loren, bila jedina žena koja je plovila na američkom nosaču aviona "Nimic", prva razgovarala sa obolelima od side u Njujorku, u Čibutkovici je bila na venčanju Dan Tane, u Londonu sa Dimitrijem od Jugoslavije, u avionu sa Anom Ivanović. Na srpskom je pričala sa holivudskom legendom Karlom Maldenom, a emisiju objavila sa njim 24 časa nakon njegove smrti.

Kako ste dolazili do svih tih ljudi?

– Birala sam ih, pisala im, objasnila zašto baš do njih želim da dođem. Često sam čekala na te odgovore i po dve-tri godine. Nekada i duže, ali sam stizala jer sam znala šta hoću.

Razgovore sa Mirom su uglavnom odbijali predsednici opština kada ih je zvala da odgovore na neka pitanja koja ukazuju na propuste u njihovom radu.

– Ili neki političar, jer misli da nisam novinar koji će mu postaviti pitanja po volji ili da se nikada ne zna šta ću pitati. Ne sećam se njihovih imena. Često se desi da im se vratim, a oni kažu "pa rekao sam da neću doći kod Vas u program", a ja sam to i zaboravila. Jer moj posao je da se vežem za priču, a ne za osobu.

Ne radi intervjue sa ljudima koji pokušavaju da je ubede u nešto za šta zna da nije istina.

Umni govore jasno

– Svesna sam značaja izgovorene reči. Ne podnosim da neko izgovara neistinu u programu koji radim. Ako znam da je nečija etika loša, da je isprevaravao veliki broj ljudi i da na ekranu pokušava da se predstavi u nekom drugom svetlu – to ne želim u programu koji radim. Dok sam bila mlada, ulazila sam u neku vrstu rasprava sa takvim ljudima. To je zabavljalo gledaoce. Danas to ne radim. Jednostavno im ne dam šansu da nekoga obmanjuju.

Na pitanje ko joj je najneprijatniji sagovornik, spremno odgovara:

– Onaj koji ima funkciju i ko je zamislio da je to večito i da smo svi tu radi njega. Ljudi ne vole konkretna pitanja koja traže jasne odgovore i činenice. Ne vole kada tražim da prevedu na jednostavni jezik ono što hoće da kažu. Često je jezik onih koji nešto saopštavaju komplikovan i niko ih ništa ne razume. Objašnjavam da najumniji ljudi govore vrlo jasno i da ih svi razumeju. To ne vole.

Najinteresantniji su joj bili obični susreti sa naučnicima.

– Džon Vejn, dobitnik Nobelove nagrade za farmaciju, koji skuplja tučane avane. Ima malu kancelariju usred londonskog univerziteta, a njegovi saradnici velike laboratorije. Jednostavan čovek. Majkl Romanov, koga pamtim po neverovatnoj slovenskoj srdačnosti, Antoni Samers, pisac biografije o Merlin Monro koga sam intervjuisala u njegovoj kući u Irskoj u malom selu. Imam mnogo susreta, ali oni ostaju uvek u granicama moje profesionalne radoznalosti. Nikada nisam pomislila da sa njima budem prijatelj i da to ističem kao neku svoju prednost. Kada ih sretnem ponovo bude mi drago, ali ništa više od toga.

Svi njeni sagovornici su mahom čudaci.

Jevrejsko poreklo

Neprestano se spekuliše o jevrejskom poreklu.

– Ako je neko moje sposobnosti i moj rad na bilo koji način, bilo to pohvala ili pokuda, povezao sa činenicom da sam Jevrejka, umanjuje sve što sam uradila.

– Nisam razgovarala sa onim jednostavnim, tako lako shvaćenim. Moja specijalnost jesu čudaci, ali njih razumeju gledaoci.

Svima sam sve oprostila

Diploma psihologa neizmerno joj je pomogla u radu.

– To mi pomaže da razumem ponašanje ljudi oko sebe, da opravdam nekorektnosti, da odložim bes, da sebe i sagovornika dovedem u stanje uzajamnog poverenja jer jedino tako se dobija intervju koji nešto kazuje. Često pomislim da sam možda i psiholog koji na ekranu ponešto i izleči dajući ljudima i poneko rešenje u vremenu koje nije lako.

– Gledaoci mi ne šalju uvredljive poruke i ne prete, uglavnom me hvale i to me više brine. Nikada se nisam osećala ugroženo radeći svoj posao.

Televizija na kojoj radi mnogo se promenila od početka njene karijere do danas.

– Promenila se mnogo. To je Nacionalna televizija. Proteklih turbulentnih godina, sve što nije bilo možda lepo zaboravila je.

– Svima sam sve oprostila. Nikada nisam zamerila bilo kome bilo šta. Razumela sam sve jer sam bila često nestrpljiva, brza, zahtevna. Nisam tražila saglasnost i putovala slobodno bez pitanja i preporuka, a mora da je to ljudima smetalo. Danas se osećam slobodno. Niko mi ne prigovara niti zamera i mislim da je mojoj televiziji drago što me ima i što sam sve izdržala.

Nikada u karijeri nije bila izložena političkim pritiscima.

– Ja to ne mogu ni da zamislim. Kako da mi to ponude šta da mi daju zauzvrat. Šta da mi kažu. Kakav pritisak? Pritiskaju tamo gde se ljudi nameste da ih pritisnu i kada hoće više od onoga što im pripada. Ja sam uvek imala neki svoj put.

Smatra da pomirenja uloge supruge, majke i vrhunskog novinara nema.

– Tu nema ustupaka. To ili ide ili ne ide. Možeš ili ne možeš. Šta znači pomiriti uloge. Znači odreći se jednog, a biti nešto drugo? Samo sam uvek znala jedno – da mi ništa neće vredeti ako nemam svoju porodicu. To sam znala i zato vam citiram jedan komentar koji sam čula: "Zamislite, Mira Adanja Polak ima i unuku".

I Mira Adanja Polak je ponekad u svađi sa sobom

– Kada popustim zbog emocije, kada ne planem, kada pomislim to se neće ponoviti, kada mislim da sve mogu sama, i kada znam da je moglo mnogo bolje. A ja to uvek najbolje znam.

Zdravlje je najbitnije

– Koga sam sve srela možete videti na mom sajtu www.adanja-polak.com. Tu su izdvojeni ljudi sa kojima sam razgovarala.

Ono što pamtim i izdvajam je svaki intervju posle koga sam se osećala loše, jer je dodirnuo ono o čemu retko mislimo, "a to je da je samo jedan život, da je zdravlje najbitnije i da ništa sa sobom u grob ne nosimo".

(Jelena L. Petković, „Vesti“ (frvesti.com), 16. avgust 2009)

Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.