Danas, kada sam u nekim stvarima uspela, mogu slobodno da kažem da sam u životu sve platila najvećom mogućom cenom. Ali, ne žalim se. Naprotiv. Upornost je moja glavna vrlina. Mislim da je dovoljno ako vam kažem da sam ja i mog Marka rodila iz osmog pokušaja. Morate priznati da je to prava retkost jer žene, po nekom nepisanom običaju, odustaju posle dva-tri pokušaja. Ako tako gledamo, onda i moj porođaj deluje kao nešto neverovatno. Ali, takva sam. Nema odustajanja dok se postignuti cilj ne ostvari – kaže moj sagovornik, Mira Adanja-Polak.
Da li Mira Adanja-Polak, poznata beogradska novinarka čije reportaže izazivaju pažnju ne samo domaćeg nego i stranog televizijskog gledališta i na kojima je, obično, prikačeno ono „ekskluzivno“, smatra sebe uspešnom ženom?
– Plašim se toga. U meni je stalno prisutna nepomirljivost, nezadovoljstvo onim što sam postigla. Samo gledam napred i pazim da nemam pogrešne kontakte. Znate, između ostalog, mene i u novinarstvu nisu hteli. Da, da… i to decidirano – ne! Međutim, danas kada sam u nekim stvarima uspela, mogu slobodno da kažem da sam u životu sve platila najvećom mogućom cenom. Ali, ne žalim se. Naprotiv! Upornost je moja glavna vrlina. Mislim da je dovoljno ako vam kažem da sam ja i mog Marka rodila iz osmog pokušaja!
Fanatična upornost i guranje napred dok se postignuti cilj ne ostvari, plus novinarstvo jednako je – „25“ časova rada samo u jednom jedinom danu. Koliko zbog toga trpi porodica?
– Nimalo! Oni to ne osećaju. To je kod mene višak energije. Osim toga, što smatram vrlo važnim, ja sve činim da bih imala dobar standard. I u ovim teškim vremenima, kada nikom nije lako i kada mnogi ljudi gledaju kako samo goli život da održe. Radila sam u životu svašta samo da bih sebi obezbedila ono što želim. Možda je malo poznato da sam ja u Londonu prala sudove u jednom hotelu dok sam učila engleski jezik. Tako sam vaspitavana, i tako vaspitavam i svoga sina Marka. Mogu vam reći da je on prao tuđa kola ili, recimo zimi čistio sneg da bi ispunio neku svoju želju i kupio neku skupoceniju stvar.
Koliko znam, jedan ste od retkih novinara u nas koji finansira novinarstvo?!
– Tačno! Baš tako! Sve svoje priloge u inostranstvu sama plaćam i finansiram, pa kasnije taj materijal nudim svojoj matičnoj kući, kao i drugim televizijskim centrima i novinskim redakcijama.
I kad sve saberete i oduzmete…
– Na pozitivnoj sam nuli sa novinarstvom. Ali novac mi nikad, na časnu reč, nije bio u prvom planu. Pretpostavljate da sam kao diplomirani psiholog sa znanjem nekoliko svetskih jezika mogla mnogo štošta da radim i, naravno, daleko više da zarađujem, ali ono što se doživi u ovom našem prokleto-slatkom poslu – to je nešto posebno. Obišla sam Ameriku, Evropu, mnoge azijske i afričke zemlje… A gde je tek onaj stalni motiv kod svakog novinara – utisak da neke bitne stvari u društvu menjaš, da utičeš da se nešto menja nabolje, da si učesnik toga. I u ovim najtežim vremenima po sve nas taj utisak u meni postoji i on me, jednostavno, stalno tera da u poslu kojim se bavim dam još veći „gas“.
A kad sklonite nogu sa „papučice gasa“, šta vas relaksira?
– Dobra knjiga, pre svega. Zatim ozbiljna muzika i gledanje televizije, ali – bez tona! Ton obavezno isključim jer televizija je za mene slika i – ništa drugo! Pokušajte jedanput tako da gledate neku emisiju i videćete koliko stvari možete da vidite, što vam uz ton, sigurno, neće poći „za okom“. Takođe, jako se odmaram pišući za novine (Jaoj… blago vama. Primedba B. Kovač). To mi predstavlja posebno zadovoljstvo. Nemam nikakve vikendice, jahte ili neka druga „čuda“ koja mnoge ljude relaksiraju. Ja jednostavno sve što imam nosim sa sobom!
To je ono unutra, što se ne da baš lako otkriti. Spolja se lako primećuje da se vrlo ambiciozno oblačite.
– Znate ono, kad uđete u neku prodavnicu i prodavac vas odmah spopadne kako je to što hoćete da kupite toliko lepo i kvalitetno da je već prodao na hiljade komada. Grozim se toga i odmah menjam prodavnicu. Uopšte, nikad nisam patila od uniformisanosti velikih i poznatih svetskih firmi kao, recimo, „Dior“ i njemu sličnih. Volim da budem sama svoj kreator i da izgrađujem neki svoj imidž. Na primer, zmijska koža je nešto što obeležava moj ukus i pokušavam da je „udenem“ u svaki deo svoje garderobe.
Sa kim se druži Mira Adanja-Polak? Gde izlazi?
– Družim se i izlazim sa drugaricama iz osnovne škole. One su moji najveći kritičari. One nisu sa mnom što sam ja Mira Adanja-Polak i to me jako raduje, jer ja ne volim upotrebni odnos, ma ko da je u pitanju. Inače, u druženju kao i u braku uvek mnogo dajem ali, isto tako, mnogo i tražim.
Pri svemu tome, istina vam je svetinja?
– Da! Uostalom, zbog toga u svom radu nikad nisam doživela demante, ispravke. Može da mi neko kaže da mi prilog nije dobar ali da nije istinit, to sebi nikad ne dozvoljavam. Uvek se bavim – i u poslu a i privatno – samo istinom i ničim drugim! Za mene je laž nešto najgore.
Do sada ste, uglavnom, bili u ulozi onoga koji postavlja pitanja. Kako se osećate sada kao intervjuisani?
– Ovaj naš razgovor ne doživljavam kao intervju, već kao jedan uobičajen, možda ne baš svakodnevni, razgovor sa kolegom. Uostalom, i rubrika se zove „Privatno sa…“ E, sad šta će ispasti od svega, videćemo…
(Branislav Kovač, „Praktična žena“, 15. avgust 1992)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.