Nedavno ste proveli nekoliko dana na brodu „Voyager of The Sea“. Kakvi su Vaši utisci?
Bila sam pozvana da provedem nekoliko dana na ovom brodu, a kao da sam bila u nekom meni nepoznatom gradu. To je grad na 12 spratova, ali je na vodi ili bolje rečeno jedan luksuzan veliki hotel sa svim mogućim ponudama od klizališta do pozorišta. Tu je i noćni kabare i nekoliko restorana i barova kao i šoping centar u bescarinskoj zoni. Brod plovi pod bahamskom zastavom, inače je vlasnistvo norveško-američke korporacije koja ima nekoliko ovakvih brodova. Ovaj na kome sam bila je jedan od najvećih i plovi Mediteranom. Pošla sam iz Barselone a brod pristaje u Livornu, na Mikonosu, Santoriniju, u Napulju, zavisno koju rutu izaberete. Ako se sve sabere, na brodu spavate i jedete koliko hoćete, izlazite sa broda u svakoj luci u kojoj pristane i imate vremena za razgledanje i upoznavanje različitih mesta. Kada pomislim da se dnevno servira više od 20.000 obroka za oko 4.000 ljudi koji su na brodu, a da tom prilikom imate sav konfor luksuznog smeštaja, to jeste jedno specifično iskustvo koje treba bar jednom u životu probati. Tokom dana možete plivati i birati koji bazen vam najviše odgovara, koja temperatura vode. Sve je tu, jer sve vreme plovite od jednog do drugog odredišta na Mediteranu. Krstarenja su nekada bila privilegija bogatih i na tim putovanjima bili su mahom ljudi koji su u poznim godinama jer trebalo je odvojiti veću količinu novca za to a i vreme da se krstari i do 10 dana, što je za mnoge na Zapadu dugo odsustvovanje sa posla. Danas je sve drugačije i pristupačnije.
Imali ste susrete i razgovore sa vodećim ličnostima iz čitavog sveta. Koja od tih ličnosti je na Vas ostavila najjači utisak? Zbog čega?
Vrlo često razgovaram sa ličnostima koje imaju funkciju i velika zvanja, ali to nisu obavezno i osobe koje ostave utisak. Kada radim dokumentarne emisije i razgovaram sa osobama koje imaju svoje životne priče, onda imam osećanja i preživljavanja onog što mi govore. Mislim da mi je najjači utisak ostavio grof Staufenberg, sin atentatora na Hitlera, koji me je primio u svom zamku u Bavarskoj, jer sam shvatila da je i Nemačka u vreme nacizma imala pokret otpora, a da mi o tome nismo niti učili niti bilo šta znali. Susret sa članovima porodice Romanov, koji su rasuti po Evropi tragajući i dan-danas za izgubljenim slovenskim identitetom, su iskustva koja me ne ostavljaju ravnodušnom. Moje poznanstvo sa Olgom Horstig, koja je bila menadžer Brižit Bardo, meni je veoma dragoceno. Od nje sam mnogo naučila o svetu takozvanih poznatih ljudi koji su vrlo vezani za svoje profesije, kojima profesije formiraju čitav život i sve kontakte, da bi kada slava prođe ostajali sami i zaboravljeni.
Kako se odmara svetski džet-set?
Mislim da se odmaraju na veoma zabitim mestima, tu mislim na one prave koji sebe i ne smatraju džet-setom, kako mi zovemo te ljude. Oni imaju svoje kuće na selu ili svoje prijatelje koji te kuće imaju i veoma su jednostavni i prijatni ljudi, potpuno neopterećeni svojim poslom i značajem. Imidž prave ljudi koji su za to zaduženi, ali oni lično imaju jedan vrlo običan pristup životu. Tu mislim na one prave izdvojene porodice, kao na primer porodicu Forbs, koja je i moćna i uticajna a koja bi se uvredila da je neko svrsta u džet-set.
Šta ste sve spremni da uradite kao novinar i koliko daleko da otputujete da biste pronašli zanimljivu priču i zanimljivog sagovornika?
Te priče nalaze mene i to obično tako što niko drugi nije hteo da ih sasluša ili vidi. Kada me zainteresuje priča, onda me samo još interesuje najbliži aerodrom. Moje čuveno pitanje je uvek „koji je najbliži aerodrom“? Tada nije važan ni grad ni zemlja, već osoba koja mene interesuje. Uvek pomislim „da ja sam tamo bila ali ništa nisam videla osim kuće, radne sobe i puno beležaka i knjiga“. Sećam se slučaja sa Antonijem Samersom sa kojim sam radila „Tajna smrti Merilin Monro“, kao i „Tajna smrti ruskog cara“. Bila sam u malom mestu Kopokvin u Irskoj ali ništa od toga nisam videla, samo sam radila i slušala njega koji istražuje.
Da li kombinujete službena i privatna putovanja? Možete li da „uspavate“ novinara i istraživača u sebi kada ste na odmoru, ili je on uvek budan i u potrazi za zanimljivim pričama?
Nikada ne kombinujem ništa. Kada se odmaram, to je kada sam u porodičnoj kući pored jezera sa svojom porodicom, ali i tada čujem priče. Uvek ih čujem, a vidim i ono što drugi ne vide kao novinarsku poslasticu.
Koji boravak u inostranstvu Vam je ostao u sećanju?
To su tri dana u Moskvi, posle koje mi je London bio mali, Njujork isto tako, kao mali gradići dosta skromnog izgleda. Kako je Moskva velika.
Da li volite sami da osmislite i organizujete svoje privatno i poslovno putovanje ili radije koristite usluge turističkih agencija? Zbog čega?
Sve radim sama i volim samo da mi se karta pošalje na kuću i kada sam neodlučna da me osoba koja izdaje karte „prosto strpa u avion i kaže idete tada i tada, vraćate se tada i tada“. Ja kažem u redu. Čuvam svoju energiju. To uvek radi agencija.
Šta je ono bez čega ne možete na odmoru, odnosno bez čega ne krećete na put?
Bez makazica koje su mi uvek oduzimali pred ulazak u avion, dok konačno nisam shvatila da moram da ih stavim u prtljag koji predajem i čekiram. Imala bih manju radnju sa makazama do danas.
Da li je za Vas odlazak u inostranstvo, ako govorimo o privatnim putovanjima, odmor ili edukacija? Ili, možda i jedno i drugo?
Uvek da uradim reportažu, osim kada odlazim na englesko selo kod svojih prijatelja gde se odmaram i gledam u krave zavideći Englezima kako ih sa ponosom pokazuju.
Koliko se prepuštate atmosferi neke destinacije? Da li ostajete turista ili se prilagođavate i postajete deo tog okruženja?
Uvek se uključim u život sredine u koju sam došla i živim kao oni gde god da idem. Jedem ono što oni jedu, spavam kada i oni spavaju i sve radim kao da tu živim veoma dugo.
Šta je, po Vašem mišljenju, presudno za upoznavanje duha nekog mesta? Ljudi, ulice i arhitektura, muzeji ili nešto sasvim drugo?
Živeti sa ljudima kao da ste deo tog ambijenta. Nikada nisam imala turistički duh. Bila sam smešna u Keniji kada sam tragala za stvarima koje su bile u mojoj mašti. Tražila sam Engleze koji žive u Keniji. Rekli su mi da sam zakasnila tridesetak godina, ali sam našla jedan stari bračni par Engleza koji su tu ostali. Ja tako sebi zacrtam po nešto i, verujte, nađem ja to što tražim. Emitovaću tu reportažu uskoro.
Koja Vam je inostrana kuhinja omiljena?
Kineska, italijanska, tajlandska, mađarska, ma sve…
Kako, po Vama, izgleda idealno putovanje i idealno odredište?
Avion ispred kuće kada se normalno probudim, a sleće na odredište baš kada ja hoću.
Da li postoji neko mesto gde niste bili, a oduvek ste želeli da ga posetite?
Sankt Peterburg i Irkutsk.
Šta mislite da je potrebno učiniti kako bi Beograd i Srbija postali turistički atraktivni?
Neophodno je da ljudi koji se time bave imaju malo talenta. Da prestanu samo da tove ljude koji dolaze u Beograd i da ga prikazuju kao grad zabave i razuzdanog života. Da više vole svoju sredinu, da je bolje razumeju kako bi mogli bolje da je prikazuju. Ima mnogo toga što ne pokazujemo a vredi. To ne umemo jer i sami ne prepoznajemo.
Koji su to gradovi u kojima se osećate „kao kod kuće“ i u kojima biste voleli da živite? Možete li da napravite poređenje između Beograda i tih delova sveta?
Volim London, Njujork, Pariz. Tu sam kod kuće i po poslu i po prijateljima. Nikada ne bih živela van Beograda. Poređenja nema, ali ako Beograd ne sačuva svoj identitet, ličiće na bilo koji grad i neće biti moj poseban u kome živim i imam porodicu. Ako se to dogodi, onda se bojim da će mi biti svejedno gde živim.
(Dragan Bugarčić, „Travel magazine“, 1. januar 2007)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.