Dok je gledate i slušate, rekli biste da posao radi muški, a Mira za sebe kaže da je žena u pravom smislu. I dok se pripadnice nežnijeg pola ovde još bore za izjednačavanja prava sa muškarcima, ona o tome i ne razmišlja.
− Ne junačim se tamo gde ne moram. Volim da me muškarci paze. Uvek su mi ukazivali pažnju. Nikada unutar ekipe nisam demonstrirala svoju volju. Uvek sam bila poštovana i cenjena. Ne mislim da su žene isto što i muškarci. One koje pomisle da su jednake sa muškarcima ostaju često same jer misle da sve mogu bez muškaraca. Ja sam žena koja to voli da bude, a vidim da to nikome do sada nije zasmetalo. I pri tom, nikada nisam nosila pantalone.
Jeste li ikada osetili da je porodica "trpela" zbog vaše potrebe da i profesionalno budete ostvareni ili ste uspeli da pronađete dobar balans između te dve stvari. Da li ste se odrekli nečega zbog uspešne karijere?
− Ne znam čega je trebalo da se odričem. Ima malo stvari koje me suštinski interesuju. Ono što hoću, to i radim, a nikada se nisam odricala nečega zbog posla. Pitanje je čemu u životu dajete prioritet, šta je ono što tražite od života koji vodite. Mislim da sam doktorirala organizaciju i rukovođenje sobom.
Mira se obično razočara kad neko slaže neku beznačajnu stvar. Ekipa joj se tada smeje i pita je kako je uopšte mogla u to da poveruje, a ona tada konstatuje da očigledno još odrasta.
Kao dete ste viđali ljude kako prilaze vašim roditeljima da bi ih pohvalili, izrazili poštovanje ili divljenje prema nekom njihovom podvigu… Prilaze li i vama danas na taj način, kada ste u društvu sina i kako on vidi vaš profesionalni uspeh?
− Moj otac Solomon je lečio ljude, majka Katarina je otkrivala mlade talente u slikarstvu. Voleli su svoj posao. Shvatila sam da je čist luksuz voleti ono što radiš, a da te još i plaćaju za to. Sin i porodica ne gledaju emisije koje radim. Nekada čuju od svojih prijatelja da sam nešto lepo uradila, pohvale me i to je sve. Nema tu nikakve filosofije. To je samo moj posao, kao i svaki drugi, iako ja imam i ogromnu odgovornost za svaku izgovorenu reč na ekranu.
Kako izgleda jedan vaš dan, kad niste na poslu?
− Ne radim baš ništa. Po kući se vučem, vreme ide, ide, ide, a ja ništa nisam uradila. Družim se sa prijateljima van televizije i posla. Pa ja stvarno ništa tada ne radim… A da − plivam i družim se sa porodicom. Eto to radim − u stvari, ništa posebno i sve tako dosadno i obično… Sve najzanimljivije vidite u emisijama.
Da li vam se ikada dogodilo da ste pred nekim sagovornikom imali tremu koja vas je "paralisala" i onemogućila da uradite intervju kojim ćete biti zadovoljni?
− Da, kada sam bila u porodici Stambolija, dvadeset dana nakon pogibije njihovog sina. Snimala sam reportažu o odluci porodice da njegove bubrege daruju dvojici pacijenata koji čekaju transplantaciju u novosadskoj bolnici. Situacija je bila veoma delikatna i teška, imala sam užasnu tremu i strah da ne povredim njihova osećanja. Kamera ide, ja pitam, a svakog momenta osoba može da odluči da razgovor prekine. To mi se, istina, do sada nije dogodilo, ali uvek postoji i ta mogućnost. Kada razgovaram sa ljudima, to je dokument. Tu nema pripreme i pripremljenih pitanja. Mrzim pitanja unapred. Nikada ne znam šta me očekuje, a trema je prisutna samo u toj neizvesnosti kako će sve da ispadne na kraju.
Koji intervju vidite kao najvažniji do sada?
− Uvek ću reći da je to intervju sa Jovankom Broz − meni je najznačajniji. To sam ja želela i realizovala, profesionalno mi je značio. Svi drugi intervjui su mi dragi više kao obavljeni zadaci koje sam pred sebe postavila. Nikada se nisam vezivala za osobe koje sam intervjuisala. Oni nisu moji prijatelji. To su ljudi koji u svojim biografijama imaju mnogo toga zbog čega treba da ih upoznaju gledaoci i čitaoci. Sa njima ostajem u veoma lepom profesionalnom odnosu, nikada ne zaboravljajući ko sam i gde mi je mesto. Ja sam intervjuer kome se neko poverava i možda se nikada više nećemo videti. To razgovore čini drugačijima jer i oni možda znaju da se mi više nikada nećemo sresti. Retko se vezujem za neki intervju, ali ako bih morala baš da se opredelim, onda bi to svakako bio onaj sa Barbarom Kartland, spisateljicom ljubavnih romana. Bio je to njen poslednji intervju i mnoge stvari sam naučila od te čudne Engleskinje. Volim intervju sa sinom atentatora na Hitlera grofom Staufenbergom, kao i sa ženom upravnika jednog od nacistickih logora koja nije znala gde joj muž radi. Terate me da se sećam nekih razgovora, ali njih treba da se sećaju gledaoci, a ne ja.
Moj prsten je bio primećen
Kažu da ste poznati po novinarskim cakama. Čula sam da ste u vreme kada su na RTS-u novinarima koji rade intervju snimali samo ruku koja drži mikrofon, smislili način kako da svi znaju da ste baš vi osoba koja postavlja pitanja?
− Uvek sam držala do svog autorstva, iako sam u početku uzimala samo izjave značajnih ličnosti koje bi dolazile u našu zemlju. Izjave su bile spontanije, kažu, drugačije… Ja sam držala mikrofon, a imala sam prepoznatljiv prsten na ruci. Znalo se da sam to ja i zato što bih se usudila da državnicima postavim i neko umesno pitanje. To je bilo primećeno. Mada, možda više prsten nego ja.
Kako biste opisali ličnosti Jovanke Broz, državnice Indire Gandi i poznate novinarke i publicistkinje Orijane Falači, koje ste intervjuisali?
− Sa Jovankom Broz sam imala više susreta. Shvatila sam koliko je bilo netačnih informacija o njoj. Prikazana je kao potpuno drugačija osoba. Sve što sam o njoj čula ili pročitala nije odgovaralo onome što sam ja videla. Indira Gandi − neverovatna smirenost i jednostavnost. Ljudi oko nje užurbani, trče, organizuju… Sve se događa u rezidenciji indijskog ambasadora u Beogradu. Neverovatna smirenost i određenost. Taj intervju mi je drag, pamtim ga. Baš me podsećate. Orijana Falači… Srela sam je u Beogradu i tada sam zacrtala svoj profesionalni put. Znala sam da neću njenu karijeru. Znala sam da ne želim da budem sama, iako tako poznata i slavljena. Sećam se Orijane na vrhuncu slave okružene belim ružama u hotelu "Metropol", kada me je pozvala na broj telefona koji sam joj na ceduljici jednom prilikom ugurala u šaku. Zvala je u pola dva noću. Tada je odlučila da da intervju jednoj novinarki koju ne poznaje, u zemlji gde nikoga ne poznaje, zato što nije mogla da spava. Takvu karijeru nisam nikada poželela. Orijana Falači mi je pomogla da brzo saznam šta neću.
Ko je od sagovornika ostavio najdublji utisak na vas?
− Majkl Romanov − sa njim sam imala o čemu da pričam i mimo intervjua. On je dokazao ono u šta verujem: da čovek teško može da pobegne od sebe, da je veoma važno ko su ti bili roditelji, čemu su te učili, kako si rastao i da ne vredi bežati iz svoje zemlje bez preke potrebe. Jer, kud god da se okreneš, sve sa sobom nosiš. Posle Oktobarske revolucije, mnogi su morali da odu iz Rusije, a njihova srca, kao i srca njihove dece, ostala su u Rusiji. Neverovatno… Upoznala sam i čuvenog baletskog igrača Nurejeva, balerinu Irenu Lidovu, razgovarala sa Justinovim, menadžerom Merlin Monro… Mnogo toga, ali nikada nisam dozvolila da me to zanese. Uvek sam živela svoj život i život rubrike, sve dok se ne emituje − a to je kraj. Pa opet sve ispočetka, kao da nikada ništa nije bilo pre toga. Lovorike su mi nepoznate. Svake subote imam po tri intervjua u živoj emisiji "Mira Adanja-Polak i Vi". Pozivam goste, pitam i idem dalje…
A ko je najzanimljivija osoba današnjice, sa kim treba uraditi intervju?
− Možda takva osoba više pripada prošlosti nego sadašnjosti. Ljudi na vlasti retko govore ono što stvarno misle i treba sačekati da se povuku. Tada su mi zanimljiviji. To je neko ko živi u Beogradu i vezuje se za presudne momente sadašnje istorije.
Učila sam kako da savladam "ne"
Šta radite kad do nekoga nikako ne uspevate da dođete?
− Imam više zahteva pred sobom. Svi su na ravnopravnom čekanju. Pitam ih − hoćete li ili nećete. Kažu, neće. Posle izvesnog vremena zaboravim da su rekli da neće, pa opet pitam, a oni se čude, sve dok ne kažu da hoće. Moj posao je da ih pitam i da ih nateram da dođu u studio. Navikla sam na "ne". Više me čudi kada kažu "da". Čitav život sam učila kako da savladam to "ne", tako da sa tim imam mnogo iskustva. Kada sve ide lako, ja sam u čudu i pomislim da ta lakoća ostvarenog cilja može da utiče na moju kreativnu energiju. Nedavno sam primenila jedan način koji je moje prijatelje u Londonu začudio. Osoba koju sam želela da intervjuišem rekla je da sačekam, a ja sam lepo izračunala da nemam vremena da čekam jer ima osamdesetak godina. Slatko se smejao, ali je pristao i rekao mi da mu se dopao moj način razmišljanja. Taj intervju, tj. emisiju, spremam i uskoro će biti na programu. Ime još ne kazujem jer nije sve gotovo. Ne volim unapred da pričam.
Mira je na vreme shvatila značaj interneta, pa je svoj rad predstavila i na stranici www.adanja-polak.com. Oni koji prate njene emisije, svakodnevno tu ostavljaju pitanja i komentare, a možete joj se obratiti i putem e-maila mira@krstarica.com
Foto: Jelena Vučetić, privatna arhiva
(Olivera Vučetić, „Blic Žena“, 3. mart 2010)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.
Divim vam se i smatram vas primerom inteligentne, prijatne, pametne, ambiciozne žene, šteta što nemamo više takvih žena kao što ste vi. Volela bih da vas upoznam.
Divni su intervjui, kompletna emisija ima i obaveštenje i poruku.
Hvala vam na odličnoj meri između današnjeg srpskog vulgarnog i visokomoralnog novinarstva!
Obožavam pametne osobe. Mira je posebna. Slušam i gledam Miru kad god sam u prilici.
Mala žena, a jako veliki čovek. Ja Vam se divim.
Mislim da Mira predivno izgleda, odlične emisije, drže pažnju, tako da ne primetiš, a već je kraj. Savršena novinarka!