Nikada ne smete da napustite svoju osnovnu ideju

„Uvek sam želela da radim ovo što radim, da volim to što radim, da idem na posao i da se radujem“

Mira Adanja-Polak je svetski poznat novinar i producent, istraživač, saradnik i autor. Njena emisija pod nazivom "Mira Adanja- Polak i Vi" se emituje na Radio-televiziji Srbije, u kojoj daje svoje viđenje aktuelnih događaja iz različitih društvenih oblasti. Gosti u emisiji su mnoge važne ličnosti iz sveta nauke, kulture, politike, umetnosti i biznisa. Mira Adanja-Polak se ubraja među retke novinare koji su uspeli da dobiju ekskluzivne intervjue sa izuzetno poznatim ličnostima iz sveta umetnosti, politike, biznisa. Evo kako ona vidi svoju novinarsku karijeru.

Koja je Vaša temeljna vrednost u novinarstvu?

Autentičnost, da ono što sam rekla nije otvoreno kao činjenica, da verujem u podatak. Zato sve uvek morate proveriti i to na nekoliko načina, jer uvek postoje različita tumačenja. Ako sam napravila grešku, ona više izjede mene nego nekog drugog.

Da li ste Vi svoj najveći kritičar?

Da. Meni nikad ništa ne valja. Možda je to bolje, to mi je verovatno ostalo od moje majke. Čim ja dođem i kažem: „Mama, pogledaj kakav intervju“, pije svoj čaj i kaže: „Sine, pa ti i ja znamo da je to moglo bolje.“ Uvek je ostalo, može sve bolje.

Da li se gost u emisiji uvredi kada shvati da insistirate na odgovoru, da li kasnije odbija da ga ponovo intervjuišete?

Mene to uopšte ne interesuje, ja se time ne bavim. Ja se sa njima ne družim, oni nisu moji prijatelji, ja sam novinar i intervjuišem ih zbog neke teme.

Kako ste uspeli da se izborite sa ljubomornim ljudima?

Nisam ih zapažala. Nikada ne smete da napustite svoju osnovnu ideju. Možda je ona i pogrešna, ali ona u sebi zri, možda se i očisti, ona će da se izbrusi.

Kako vidite globalizaciju?

Neću da vidim. Hoću svoju bakalnicu, hoću da idem na pijacu, hoću da kuvam.

Posetili ste puno zemalja, koja Vam je ostala u srcu?

U srcu mi je Engleska, sa svim kišama, sa svim rigidnostima. Ja jako volim kada neka zemlja radi na svom nacionalnom identitetu. Nekako je strukturirana država, ali i ona se menja. Ja imam tu urođenu školu novinarstva, ali nije tako surova, oni su najbolji novinari i nemaju emocije.

Da li su bogati ljudi koje ste intervjuisali srećniji od siromašnih?

Ne, bogatstvo i sreća ne idu zajedno. Sreća je unutra, negde. Sreća je da umeš da se proguraš. Ja imam jedan neverovatni optimizam. Kada dobiješ grip, ti se osećaš užasno, da ne govorim o nečemu težem. Zdravlje je mnogo važan faktor, jednostavno sreću čine neke male stvari. Toliko sam žurila da diplomiram, nije me to toliko interesovalo, mislila sam da su staromodna predavanja. Uvek sam sa strane skupljala ono što mi je više potrebno.

Kako ste došli na ideju da poklanjate instrumente?

Potpuno slučajno. Jedna devojčica je svirala nešto, bila je pobednica na nekom takmičenju. Ja sam joj rekla kako je divna njena violina. Ona je rekla da to nije njena violina, već da je školska. Pitala sam je da li ima violinu, ona je rekla da je nema. Onda sam gledaocima rekla: „Idite na tavan, idite u podrum, sigurna sam da postoje instrumenti na kojima niko više ne svira, šaljite ih, vidite da ima dece kojima oni trebaju.“ Od tada su počele da pristižu violine, gitare, koncertni klaviri…

Da li ste ostvarili sve svoje životne snove, imate li još neki veliki san koji niste ostvarili?

Uvek sam želela da radim ovo što radim, da volim to što radim, da idem na posao i da se radujem. Da rešavam probleme, da to bude tako kako sam zamislila. Najveću želju koju sam imala, to je da rodim dete. To sam i uradila, imam sina. Želela sam i da se udam svojevremeno, i to da se udam baš za njega. To je tada bilo vrlo nesmotreno, kada imaš sedamnaest godina. Kada sam ga upoznala, rekla sam da hoću za njega da se udam. To je bila jedna decidirana odluka koja je zapanjila moje roditelje. Shvatila sam da je to osoba koja može da podnese sve moje fantazije.

Šta je za Vas sreća, o čemu maštate?

Za mene je sreća elementarna stvar, ona se možda sastoji u tome da ne gledamo u budućnost, da smo zdravi i da uvek mogu da pomognem nekome. Da nešto što je komplikovano lako mogu da rešim, ne mora to da bude na ekranu. U tome vidim svoj posao, tu malu moć da to rešim. Možda maštam, ali mislim da me je unuka nasledila. Vrlo često me stavi u neku situaciju i kaže "Baba, je l` da da je to nepravda?" Ja je onako pogledam i kažem: „Je l’ da da to nije bilo fer?“ Stvar empatije je urođena.

Da li postoje neki znaci koji Vam ukazuju na ishod nekog događaja, da li ste na neki način sujeverni?

Nepogrešivo osećam ljude koji mi nisu naklonjeni i klonim ih se. Izbegavam ljude za koje znam da mi ništa pozitivno ne mogu pružiti.

Koja je najvažnija lekcija koju Vas je naučio ovaj posao?

Da nikome ne verujem. Kada nema velikih očekivanja, nema ni velikih razočaranja.

Da li su Vam se najbolje stvari dešavale planski ili spontano?

Ako moram da se opredelim, niko živi neće verovati, ali spontano.

(Kristina Vasković, novinarstvo i komunikologija, II godina, 7. decembar 2013)

Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.