Mira Adanja-Polak, autor i voditelj emisije „Mira Adanja-Polak i Vi“ i autor dokumentarnih emisija pod nazivom „Eksluzivno”, inače diplomirani psiholog, govori o tome da li i kako koristi svoja znanja iz psihologije u novinarstvu, o predrasudama, svom imidžu, brendu.
Kako izgleda MAP-a uz pomoć koje stižete do najuticajnijih ljudi u svetu?
Ne znam. Ja ne biram. Ja sada ne mogu da vam kažem zbog ekskluzive. Potpisivala sam sada jedan dokument koji glasi: “Sve ono što budem čula u pripremanju ove emisije, a nije zabeleženo na traci, nikada neću koristiti ni u jednu drugu svrhu.”
Ja volim da se stvar dogodi pa da joj se vratim. Mene uopšte ne interesuju stvari u žiži. Kada su svi tamo, mene to ne interesuje. Ja nikada nisam birala, ja nemam shemu, jer da je imam, valjda bi je neko do sada „skinuo“. Ja se probudim i nešto me interesuje, to sam negde provrtela, videla. Radila sam neke stvari koje ljude nisu zanimale.
Koliko je vaših sagovornika krenulo na intervju sa novinarom, a srelo se sa psihologom?
Pa nisu oni došli, uglavnom ja idem. Ima puno stvari o kojima se meni ljudi ispovedaju. Intervju krene kao novinarski, a onda se sagovornik ispovedi. Ja iz toga kada se on ispovedi nikada ne uzimam ono što bi bilo povređujuće. Ja ne verujem mnogo u karijeru u kojoj vi povređujete nekoga. To su kratkotrajni kontakti. Osoba vam se više nikad ne vrati. Ja to tako vidim.
Senzacija, ekskluziva i informacija. Šta je vama na prvom mestu?
Uvek ekskluziva. Uvek. Tako sam se opredelila. Baš uvek. A da, šta je jako važno: da znate jezike, morate da znate jezike. Ako treba da izaberete koji ćete jezik da učite, ja ću vam reći – nemački i ruski. Budućnost.
Da li ste se i sa kakvim predrasudama o Srbima i Srbiji sretali u svetu?
Nisam se bavila time. Kad odem u svet, ja se bavim tim svetom.
A kada se predstavite imenom i prezimenom i kažete da ste iz Srbije, da li imate problem?
Iskreno, nikada se nije dogodilo da sam imala problem. To je dokaz jedne zatvorenosti. Na primer, idem sa snimateljem koji je jako mlad, 25-26 godina i on kaže: „Jeste li primetili kako gleda moj pasoš?“ A oni su isto gledali pasoš kao i moj. To je paranoja zatvorenosti, koja se ovde i nabija malo. Nikada to nisam osetila.
Među prvima ste uradili emisiju o sidi. Koliko je hrabrosti bilo potrebno da prvi u svetu pokrenete teme o kojima se ranije nije govorilo?
Ja nisam bila svesna. Imala sam mogućnost da razgovaram sa Džonom Kolinom i Berkom Lankesterom u Americi. A oni tamo kažu da njih niko neće da pusti u studio. Bolest još nije otkrivena, čudno je. A ja kažem: „Ja hoću, ja hoću!“ I uradila sam to sa njima i za godinu dana sam im se ponovo vratila. Možda to treba reprizirati.
Mislite li da je Mira Adanja-Polak brend?
Nisam o tome razmišljala. Ja ne mogu da sudim o onome što radim. Meni to zameraju. Ja sebe ne mogu da prezentiram. Evo, vidite, meni sad tu neki ljudi traže neke stvari za taj sajt, da se redizajnira, pa mi traže neke čudne stvari… Ja ne znam, godine, ne znam kad sam šta radila. Ja nemam ono da slavim stotu emisiju, pedesetu emisiju, šezdesetu…
Kako ste se osećali u koži Hilari Klinton dok ste radili emisiju o Ruški Bergman?
Ja nisam uopšte bila svesna, ja sam sa njom pravila emisiju. Ja sam krenula sa njom na izložbu i ona je uzela i rekla: „Daj da te očešljam!“ I nije mi se dopala promena. Ona stalno insistira na tome da me redizajnira. Ne treba mi to.
Kada još niste bili zadovoljni količinom informacija koju ste dobili kao u intervjuu sa Brajanom Adamsom, takođe u emisiji o Ruški Bergman?
Prazan mi je bio. Ono što sam dobila tačno je to. To mi je trebalo. To je kao jedna vrsta identifikacije. To je bilo samo uz nju, ona mi je bila zanimljiva. Mediji nekad „nabilduju“ neke ljude, pa imate utisak da je neka osoba super. Međutim, kad se sretnete, vi vidite da je to prazno.
Kako ste uspeli da svoj privatni život zaštitite od očiju javnosti?
Jednostavno, vi uvek možete da ga zaštitite, samo ako to hoćete. Zar mislite da u tabloidima paparaci to love? Zaštitite ga jer je jedno poslovni deo, a drugo privatni. Kada idem na neke javne događaje na koje moram da idem, tamo stalno fotografišu, a ja im priđem i kažem: „Pa nemojte, pa mi smo kolege!“ A šta da uradite da biste to izbegli? Pa malo zakasnite i oni odu. Čovek može to da izbegne. Jer, znate šta, ako se pomešam i krenem u estradu, pa ja ću biti estradna. Onda mi fali samo da zapevam.
(Jovana Stanojević i Milka Domanović, studenti FPN, 1. jun 2007)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.