Ona uvek zna šta neće. Jedini intervju koji je jako želela, a nije dobila, jeste intervju sa gospodinom Niksonom. Kaže da joj je mana što uvek ide mnogo unapred. Iako iza sebe ima godine iskustva, više od 150 dokumentarnih emisija i intervjue sa svetski poznatim ličnostima, još uvek ima veliku tremu pred emitovanje svoje autorske emisije i kaže da je to pitanje odgovornosti.
Diplomirali ste na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a opredelili ste se za novinarstvo. Smatrate li da se novinarstvo može naučiti ili je to pitanje talenta?
Moji roditelji su bili jako protiv toga da budem novinar, vrlo, vrlo. Porodica je intelektualna, lekarska, da ne ulazim dalje. Mislili su da je to zanimanje koje ne pripada. Završila sam dva fakulteta da bih realizovala to što hoću da uradim. Moj otac i majka su smatrali da je to zanimanje kompromisa, da celog života morate uz nekoga da budete, da morate da pripadate nekome. Bila sam uverena da to nije slučaj. Sećam se da sam svojim roditeljima rekla jednu rečenicu: „Kada se bude izgovorilo Mira Adanja-Polak, ljudi će znati šta je to i znaće ko je to!“ Ja sam samo to htela, da to što radim bude prepoznatljivo.
Trpi li se zbog prirode posla u privatnom životu?
Ne! Ja sam uvek davala prioritet emocijama. Reći ću vam šta nikad nisam radila. Zakasni novinarka na događaj u Beogradskom programu, dođe baš pred emitovanje i kaže: „Zadržali su me na ručku!“ Ja sam joj samo jednu stvar rekla: „Da li ti misliš da meni niko nikada nije ponudio da ostanem na ručku?“ Ona mi je rekla: „Ne razumem…“ Ja nikada nisam ostala! U tom našem poslu je jako teško razgraničiti profesionalno i privatno. To se tako brzo pobrka. Moj princip je da kada vi nećete moći da izgurate, ne prihvatate da, kada pravite reportažu, ekipa posle toga ide na ručak u kafanu. Reći ću vam zašto. Ako me je neko nahranio, kako da ga napadnem? Nahranio, sedeli za istim stolom, imate neki moral. Ovako, odradite rubriku, nije te nahranio – nezavisnost! To ja tako vidim. To su drastične razlike.
Da li ste imali uzor?
Ne! Da sam imala, da sam želela da budem kao neko – ne! Ja sam srela velike novinare, Orijanu Falači, Barbaru Volters, nisu to bile srećne žene. Je l’ vam ja delujem nesrećno? Ne! Nisu mi delovale srećno, nisu imale realizovane živote. Ja imam sina, imam unuku! E, mislim da je ona naslednik! Pitajte me zašto? Reći ću vam. Ona drži lutku. Ja je pitam:“Kako se zove, Laro, tvoja lutka?“ Ona me gleda i odgovara:“Beba Polak!“ Originalan odgovor! To sam zapazila kao jednu vrstu neke iskrice nečeg različitog.
Da se nekim slučajem vaš sin opredelio za novinarstvo, da li biste se opirali kao što su to činili Vaši roditelji?
Ja sam videla njegova četiri napisa i mogu da vam kažem da sam bila šokirana. On nije za to. Jednostavno ne želite to da radite. I drugo, ne bih želela svom detetu da prođe sve ono što sam ja prošla u ovom poslu. Znate, kad ste različiti u ovom društvu, stalno imate neku seckalicu, kao trava, neko ravna nešto, nešto mora da bude isto.
Netačno je da ste bolji novinar ako puno izlazite i imate veliki broj kontakata – izjavili ste jednom prilikom za „Novosti“.
Da! Netačno!
Kako ste onda uspeli da uradite toliko intervjua, od kojih su neki dati samo vama i nikada više nikome ukoliko se niste poslužili i kontaktima koje ste ostvarili?
Odmah ću vam reći. Imate primer – događaj na kom jurite osobu jedan ili dva koja je na vrhu nečega – nikada! Ja sam imala „dobar nos“ da procenjujem ljude koji prave nekada nešto. Ako me je to spaslo – jeste!
Koliko ljudi stoji iza emisije „Mira Adanja-Polak i Vi“?
Troje: Mirjana, Margarita i Zdravko. Tu su i dva asistenta realizacije koji nisu samo moji.
Može li se novinarstvo svrstati u ženski rod, odnosno, bave li se ovom profesijom bolje žene ili muškarci?
Nema to veze. Jednostavno, imaš nerve i – gotovo! Reći ću vam ko je odličan novinar: Ivica Dačić. Ja sam njega intervjuisala i kad god ga vidim u politici, ja mu kažem: Pobogu, Ivice, pa što ne ostadoste u novinarstvu? Kakav je novinar, da vi znate! Novinarčina! Nema veze. Zavisi šta koga interesuje.
Da li je bilo trenutaka kada ste rekli sebi: „E sada je dosta! Umorna sam od svega!“
Ne. Ali primetim nekada da sam možda odsečna kada sam umorna, jer primam sve pozive. Sva pitanja koja dođu prihvatim. Ne postoji da ne odgovorim na telefon, da kažu: „Ona sprema emisiju“.
Upoređivali su vas sa Orijanom Falači. Kako je izgledao susret sa njom?
Opisala sam ga u nekoliko navrata. Izgledao je strašno! Ona je došla u SKC i bila okružena sa puno ljudi. Uzela sam vizitkartu i napisala: „Mi smo koleginice, okrenite me kada god hoćete na ovaj telefon, želim intervju s vama!“ Pozvala me u pola dva noću. Skočila sam iz kreveta i otišla u „Metropol“. Zatekla sam je sa puno cveća, samu… I tada sebi rekla da neću to da doživim. Razumete? Znači, to je neka slava, internacionalna, velika slava koja te ostavlja samu. Treba da se udate! To zapamtite! Privatan život je osnovni. Nema toga što može da vam nadoknadi privatan život! Morate glavu da naslonite na nečije rame…
(Slađana Starčević, student Fakulteta političkih nauka, 6. jun 2007)
Lakše ćete pratiti šta radim i emisije koje želite da pogledate ako preuzmete aplikaciju za Android i iPhone.